Снимање музике је био мој дечачки сан
Љубинко Гордић, дизајнер звука РТС, каријеру је започео у тадашњој Радио телевизији Београд давне 1983. године. Његово богато професионално искуство прожето је бројним наградама и признањима, као што су „Златни микрофон“ Радио Београда, који се додељује заслуженим појединцима за рад, стваралаштво и допринос квалитету и слушаности радио програма. Четири прве награде на Међународном такмичењу тонских снимака „ТАКТОНС“ у Новом Саду, као и годишња награда РТС за тонски снимак. Коаутор је књиге „Стереофонија – теорија и пракса“ која је програшена за „Књигу године“ која доприноси иновативно-образовној пракси, натрећем фестивалу хуманистике, културе и уметности ФЕСК у конкуренцији преко 1100 наслова. Такође, добила је награду „Књига године“ за 2016. годину, од стране стручног жирија ревије „Музика Kласика”. Учествује у реализацији снимања и преноса са највећих музичких спектакала и фествала. Учествовао у снимању великог броја носача звука домаћих уметника. Доцент је на Факултету савремених уметности.
Како бисте описали Ваше занимање? Ако се сетимо пословице „Људи који воле посао којим се баве читав живот не морају ништа да раде“, мени ће бити лакше да опишем своје занимање. Нису ретки људи који свој посао виде као начин да својој околини прикажу лепшу страну живота и на тај начин код других људу пробуде осећај среће и задовољства. Тој групи припадају и они којима је звук средство комуницирања са другим људима. Дизајнер звука, како се назива моја професија, комуницира са другима тако што од различитих звучних елемената креира тзв. звучну слику водећи рачуна да она свима буде разумљива. Обликовање звучних елемената као што су: говор, музика, звучни ефекти, шумови и амбијентални звукови, изискује посебну пажњу и уметнички поглед на будућу звучну слику. Нама је циљ да већи део слушалаца или гледалаца разуме поруку коју им посредством звучне слике шаљемо без обзира дали је то пренос музичког концерта на радију и телевизији, пренос фудбалске утакмице, пројекција филма или емитовање радио драме. Посао дизајнера звука се своди на то да помоћу технологије и електронских уређаја које поседује, омогући другим људима осећај присуства неком догађају или простору иако су они километрима удаљени. Да би био успешан у свом послу, неопходно је да познаје карактеристике и особине звука. Код себе мора да препозна и негује уметничи осећај за посао којим се бави, и можда најважније, мора да има повратну инфирмацију од слушалаца о квалитету и вредности његовог рада.
У време док сте професионално стасавали није било образовних програма на којима се учило снимање музике. Како је текао Ваш професионални развој? Велику улогу у мом професионалном опредељењу имале су првих неколико година рада у Радио Београду на пословима одржавања и сервисирања микс-пултова и друге аудио технике. Како сам све више упознавао особине студијских аудио уређаја у мени је јачала жеља да се бавим активностима које су засноване на њиховој експлоатацији, а то су послови сниматеља звука и тон-мајстора. На моју молбу, тадашњи шефови дозволили су ми да из одељења одржавања пређем у одељење преносне технике, где се и данас налазим. Ново радно место пружило ми је могућност да се упознам са читавом лепезом послова који учествују у производњи програма Радио Београда. Преноси спортских догађаја, говорне емисије са терена, као и озвучавање, снимање и преноси музичких концерата, привукли су моју пажњу и на неки начин трасирали мој будући професионални развој. У то време, код нас, није постојала школа која би производила занимања из области звука, па су те послове обављали углавном електро-техничари и инжењери. Моје колеге и ја били смо принуђени да се професионално усавршавамо кроз размену искустава и уз помоћ стране стручне литературе. Оснивање такмичења тонских снимака „Тактонс“ у Новом Саду под покровитељством тадашње ЈРТ (Југословенска Радио Телевизија), значило је много за нас, јер смо добили могућност да са колегама из региона у такмичарском смислу упоредимо снимке и разменимо драгоцено искуство. Поменута ЈРТ је тада иницирала оснивање школе звука, у облику курса, за тонске сниматеље и тон-мајсторе на Загребачком свеучилишту. Са задовољством сам завршио оба курса и ту стекао драгоцено знање и почео да схватам шта све у будућности морам да научим из области звука. На моју срећу, уз велики труд професора Рихарда Мерца, 1997. године основана је катедра за звук на факултету драмских уметности у Београду. То је обрадовало све који су желели да своја почетна сазнања о звуку стекну на високом нивоу или своје дугогодишње искуство крунишу факултетском дипломом.Ја припадам овој другој групи, чиме сам себи придодао ново бреме и обавезу да се непрестано усавршавам у свом послу.
Коаутор сте књиге „Стереофонија – теорија и пракса“ која је добила престижне награде у нашој земљи. Шта вас је инспирисало да напишете овакву књигу? Радећи послове који непрестано изискују ангажовање целокупног знања и умешности из области звука, код мене и мојих колега се скупила велика количина практично примењивог искуства. У том искуственом резервоару, који се током година пунио, налазило се доста праксе која је резултат примене и провере теоретских законитости, као и једна количина иновативне праксе. Размишљајући о томе дошли смо до закључка да би за струку било корисно, ако то искуство поделимо са другим колегама. На нашем простору није постојала књига која у себи садржи све области које обухвата звук ко што су: аудио техника, акустика, стереофонија, снимање и обрада звука, снимање говора и музике. Основна идеја нам је била да сачинимо књигу која ће обухватити све набројане области, како би она користила младим људима, који желе да се баве звуком, као основ и почетна степеница. Није било једноставно из неограниченог теоретског поља издвојити само кључне и важне делове и представити их разумљивим и једноставним језиком, ако имамо у виду да се већина области заснива на законима физике и математике. Део књиге који се односи на практично бављење звуком није нам представљао велики изазов, јер смо за помагача имали наше велико искуство. Теоретски део књиге је сасвим довољно представити писаним речима и бројевима, али практични део је захтевао поред читајуће и слушну димензију, па смо у књигу уврстили и аудио диск (ЦД). На диску се налазе бројни аудио примери, тако да сваки читалац можечути сличности и разлике код примене мноштва стереофонских система у снимању музике.
(Комплетан текст можете прочитати у штампаној верзији ревије)
