top of page

Контрабас

Извините, мало сам задремао. Имам проблем са притиском. Низак је. Одједном ме задеси. Изгубим сваку контролу и заспим. Покушавао сам то на разне начине да пребродим, не вреди. Спусти ми се, наједном, као некаква завеса преко очију. Заврти ми се у глави и невиђено ми се спава! Заспим где год да се нађем. Проба, концерт, снимање... Највише волим крај оркестарске пробе. Наслоне ме уза зид у кутку, угасе светла у сали и онда безбрижно спавам, до сутрадан. Будим се повремено. Безбрижно лешкарим у мраку и размишљам. Колико сам само паметних мисли имао! Једном сам, рецимо, размишљао о људима. Толико се разликују од нас инструмената. Пуни су себе. Сматрају да нас поседују. Каква заблуда! Неопозиво верују да су они ти који свирају на нама. Нису ни свесни да су обични опслуживачи. Притискају нам жице. Мазе нас гудалом. Бришу нас и гланцају. Бдију над нама. Све у жељи да загосподаре и да нас надвладају. Рећи ћете сигурно, људи имају руке, а ми не. То јесте тачно. Само што њима без нас могу да производе једино звуке тапшања. На стотине их седи у сали и тапше. Радују се због музике коју смо ми створили. Много су наивни. Нећете се љутити ако мало дремнем? Пријао ми је разговор, међутим, изморила ме је данашња проба. Свирао сам здушно читава четрдесет два минута. Радо бих наставио неки други пут... * Где сам оно јуче стао са разговором? Путовања... Нисам много путовао у животу. Гломазан сам. Опслуживачима није лако да ме носе. Углавном мирујем овде у сали. Што ми и одговара. Могу потпуно да се посветим себи. Слушао сам приче осталих инструмената, нарочито виолина, о томе која су све места обишли. Помињали су неке лепе речи попут Париз, Сан Марино, Осло, Копенхаген, Дубровник, Беч и Свилајнац. Никада нисам био на мору, али сам га видео на календару. Било је то у јулу месецу. Док су сви били на одмору, нас контрабасе преместили су у канцеларију директора оркестра. Читавих месец дана гледао сам ту слику. Уживао сам у призору плавог мора. На пешчаној плажи лежаљке су биле прекривене прозирним платном. Зато сам и помислио да је Свилајнац место на мору где лепрша свила. Како бих само лешкарио и дремао да сам тамо... * Причаћу вам о жељама... Имам их много. Поред тога да одем на море, желео бих да доживим љубав. А, био сам једном близу тога. Десило ми се да сам тог дана био будан читаву пробу! Добро сам се наспавао два дана пре тога, пошто је био викенд. Посматрао сам инструменте око себе. Све стара добро позната лица и међу њима два нова. Прва флаута и друга виолина. Ћушнем десни контрабас до себе и упитам га: ”Је си ли приметио две нове даме? Ко су оне?” “Новајлијке”, одговорио ми је тек пробуђен колега. ”Положиле су аудицију пре два месеца.” “Је ли?” кажем изненађено. “Да. И сам сам их први пут запазио тек пре недељу дана”, зевнуо је. “Занимљиво. Настави да спаваш”, шапућем му да се врати у сан. Погледавао сам их сваки час. Нисам могао да одвојим поглед од њих. “А, ко је нова виолина?” упитам леви контрабас до себе. Он је све знао о свакоме. Ништа није могло да му промакне. “Згодна је. Тек јој је педесет прва”, уздахне . “А флаута?” упитам га нехајно. Знам какав је, до паузе цео оркестар ће сазнати за моју знатижељу. А, флаута ме све мами златним сјајем. “Управо је стигла са факултета. Свежа као роса”, каже значајно. Нисам успео даље да га испитујем, пошто ме је изненадио нотни текст који смо свирали. Виолончела су нам предала цео ред ситних нота! Сав сам се задихао од те брзине. Толико сам се уморио да сам једва дочекао крај пробе. Касније више није било прилике за разговор јер смо одмах заспали. Лежао сам у кутку те ноћи и слушао неуједначено дисање петорице уснулих колега. Желео сам да се забавим размишљањем, међутим непрестано ме је ометао златни одсјај у мраку. Није ме напуштала слика нежне флауте. Свирао сам много пута композиције романтичара. Видео сам како остали гудачи уздишу и јецају од осећања. Сам нисам био те среће. А ни остали контрабаси нису могли да се похвале тренуцима љубави. Били смо исувише дубоки и прекрупни за такву тананост. Помирљиво смо подржавали остатак оркестра. Ослањали су се на нас, док су пуцали од страсти. Пробудио сам се пре свих тог јутра. Утегао сам жице за почетак пробе. Лупкао сам се гудалом по стомаку да отерам непознато шкакљање. Колеге инструменти улазили су салу сами или у групама. Нестрпљиво сам ишчекивао нову колегиницу флауту. Њено место, нажалост, заузела је стара позната сребрна госпођа. Нестало ми је голицање у стомаку, жице су ми се опустиле. Убрзо сам заспао разочаран. * Замислите шта ми се десило... Опслуживач је јуче дошао по мене иако сам имао слободан дан. Мрзовољно сам се усправио. Претпоставио сам да је хтео да свирамо. Нисам био рад да се игармо, па сам одлучио да преспавам отворених очију. Није могао да ме открије. Првак сам света у спавању док свирам. Нема те пробе коју не преспавам. Једном сам преспавао и цео концерт. Додуше, обрукао сам се. Било је то вече Баха. Уљуљкивале су ме лагане ноте које сам свирао. Понављао сам њих пет од почетка до краја. За то време виолине су ме хипнотисале једноличном мелодијом, као плетиља која намотава вуницу на клупко. Било је неминовно да заспим. Нико ме никада није питао шта је то што бих желео да свирам. Од младих дана било ми је наметнуто место у великом оркестру. Мада, нисам никада ни размишљао о томе. Позабавићу се тиме првом будном приликом. Свирао сам у каријери шаролик програм класичне музике. Нека дела су ми се чак и допала. Памтим, рецимо, концерт у ком сам свирао Малерову трећу симфонију. Знате већ оно чувено место на почетку трећег става кад сви опслуживачи дрхте од треме? Не знате? Објаснићу вам. А, да ли знате чувену песмицу “Фрере Јацqуес”? Да? То је тај соло! Свирао сам га једном и баш ми се допао. Често га певушим док се не успавам. Опслуживач ме је поставио уз полуконцертни клавир. Уто је наишла виолина, руку под руку са хармоником. Необичан састав, помислио сам. Таман када сам био на ивици сна појавила она млада флаутица. Очас сам се разбудио. Усправио сам се. Испустио сам неколико дубоких тонова. Оних за које сам увек веровао да ми најбоље леже. Загревао сам се по свим жицама, иако нисам знао шта ћемо свирати. Био сам решен да дам све од себе, не бих ли од злаћане добио макар поглед. Зачудио сам се. Никада се овако нисам понашао. Оставио сам да о томе ипак размишљам касније у мраку. Опслуживач ме је окидао тихо, у синкопама. Правили смо тајанствену атмосферу. Повремено би лупнуо прстима по моме телу. Још увек нисам знао шта тачно радимо. Повремени поглед на флаутицу бодрио ме је да не одустајем. Придружили су нам се клавир и хармоника. У мени је све почело да трепери. Пожелео сам да заплешем. Опоменуо сам се. То ипак не приличи грдосији попут мене. Испао бих смешан. А онда су нежно, а ипак страствено ушле виолина и флаута. Плесале су танго заносно. Хармоника је очигледно била искусна у оваквој игри. Ухватила је виолину и притисла уз себе. Побојао сам се да ће ми флаута нестати у рукама клавира, те сам брже боље скочио до ње, ухватио је за руку и завртео је. Није се опирала. Извијала се и увијала у мојим покретима. Открио сам, напокон, шта волим да свирам. Танго је музика мог живота! Увидео сам страсти о којима су ми раније певале виолине. Лебдео сам и плесао као на месечини поред мора. Био сам лак и спретан. Волео сам флауту, волео сам хармонику, волео сам виолину, волео сам клавир. Волео сам чак и мог опслуживача! Могао сам да плешем заувек. Јутро. Још један нерадан дан. Будан сам већ дуго. Гледам уснуле колеге. Не завидим им на сну. Размишљам само о томе како ћу сутра поново плесати...

CD front april2019.jpg
Поклон ЦД
Награда Музика Класика
Фестивал
Музика Класика Light
  • Facebook Basic Black
  • Twitter Basic Black
  • Black YouTube Icon
bottom of page