Вече Василија Мокрањца у САНУ
Као и музика Рихарда Вагнера и музика Василија Мокрањца захтева „трошење“ много духовне енергије. Како је говорио наш Нобеловац Иво Андрић – „за слабе и немоћне није Вагнерова музика...“ Није ни Мокрањчева. Она је пронашла јаку личност, наизглед танану а моћну изнутра – Јелену Ђајић Левајац да је потпуно испуни и прожме. Кроз њу је Мокрањчева клавирска музика проговорила једним „личним“ читањем које почиње саосећањем и обожавањем његових партитура. Као и Душан Трбојевић, Зорица Димитријевић Стошић, Рита Кинка, Ратимир Мартиновић, Владимир Глигорић и Јелена је свирала карактер Мокрањчеве музике, са моћним осликавањем његове унутрашње стварности. У сваком од ставова свита („Фрагменти“, „Интиме“, „Одјеци“) она је као заједнички именитељ подвукла његову бол – ужасну и без пребола, енормно бујно кроз промену темпа (у „Фрагментима“ од Prestissimo possibile до Grave) завршавајући у екстремном размаку деоница леве и десне руке – каква је била и удаљеност њега самог од осталог окружења. У Andanteu из Сонатине у Це-дуру фатумски је прожео педалну акордику, као наговештај две деценије касније написаним „Одјецима“, а у Prestu – као у Шопеновој Сонати у бе-молу, која завршава вихорним ставом и он као да је у последња два става желео да се отргне од себе самог. У почетним нотама „Интима“ провукао је мотив који подсећа на „Воду звира“ Јосипа Славенског, али су путеви његове свите која завршава азурним просветљењем у високом регистру клавира, сасвим другачији од оних којима је ишао аутор „Балканофоније“ и „Симфоније Оријента“. Чак и у „Етидама“ (од седам је само почетна дурска) далеко је надмашио идеју увежбавања неког техничког проблема имајући и овде сопствене катарзе у свакој од њих. И најзад, најлепша клавирска композиција XX века (а можда и уопште) – „Одјеци“ – у којој су одјекнуле све оне стрепње, силе и немоћи које су пратиле његов моћни, пребогати и преосетљиви стваралачки дух, а које су букнуле страсно и незадрживо, као величанствени горски кључ из најдубље интиме аутора, у дугој и силној градацији, са упорном репетицијом устрепталих нота – Јелена је саму себе преточила у Мокрањчеву тонску визију. А Мокрањац? Као што Бах није могао отићи даље од Мисе у ха-молу, Бетовен од Девете симфоније, Чајковски од „Патетичне“, тако и он – даље и моћније није могао. Чини ми се да је и сам од силине својих композиција „препукао“. Толико врело предивних, моћних идеја савладало је крхко овоземаљско тело. Исидору Секулић је Моцарт са величанственим опусом својих композиција подсетио на маленог принца – фараона који лежи наткривљен читавом пирамидом. Мене Мокрањчево стваралаштво води ка Платоновим размишљањима: „Музика даје душу свемиру, крила уму, лет машти и живот свему што постоји“.
