Шопен као инспирација

У сусрет Осмом београдском Шопен Фесту у препуној сали Коларчеве задужбине приређен је недељни променадни концерт са бројним учесницима, који су свирали на различитим инструментима и у разним саставима и певали његове соло песме (Тања Обреновић) и аранжмане (Тања Андријић, Маријана Радосављевић, Дечији хорови „Врапчићи“ и „Piccolo“). Мада је сам композитор на питање зашто не пише опере кад већ има толико дивних и певљивих мелодија у себи одговорио да му је клавир сасвим довољан да их изрази. Дебиси је записао: „Шопен је највећи од свих јер је само путем клавира пронашао све“. Кроз један једини инструмент „он је говорио више и речитије од стотине других“ – како је запазила Жорж Сандова, јер „Када Шопен додирне дирке као да их је окрзнуло крило анђела“ – сматрао је Теофил Готје. Лист је говорио: „Дао бих четири године свога живота да могу да напишем Етиду број 3 из опуса 10“. Чули смо је у вокалном виђењу Маријане Радосављевић, која се држала Кортоовог назива „La Tristesse“ (Tугa). Слушали смо гитаристичку обраду Мазурке опус 67 број 4 Милана Дурмовића (сам Шопен је волео овај инструмент и говорио је да су од једне гитаре лепше само две). Прелид опус 28 број 4 у (природном) е-молу (који је Корто назвао „На гробљу“) интерпретирала је најмлађа солисткиња на овом концерту Анђела Јосифоски са истински доживљеним безмерним осећањем туге. Сања Јанчић дочарала је део Сонате за виолончело и клавир опус 63 у ге-молу, а изузетно музикални кларинетиста Милан Ракић пренео је својим инструментом део лепоте Клавирског концерта у е-молу. И без клавира (који је „душа са много жица“ – како га је видео Кандински), они су се својим умећем поклонили Шопену, управо како је то учлинио и Шуман: „Клањам се пред таквим генијем, таквим стремљењем, ,таквом мајсторству“.