„Достојанство флауте“

Уетири деценије плодоносног уметничког рада обележио је на сцени „Раша Плаовић“ флаутиста Братислав Ђурић. По изузетном сензибилитету увек су била запамћена његова сола на великој сцени; помогао је Лучијама (од Ламермура) да сцену лудила учине незаборавном; и у „Хору флаута“ давао је специфичну тонску боју, изражајну и сензибилну и тиме покретао и остале „хористе“ да музицирају на сличан начин. За свој јубиларни концерт изабрао је веома захтеван програм: чули смо транскрипцију Бахове Сонате у е-молу, која се убраја у најснажнија и најоригиналнија његова остварења, настала за време боравка на двору Леополда Анхалта из Кетена који је поседовао изузетно музикалну капелу чији су чланови били у стању да одсвирају „неустрашиве новотарије“ којима су дела овог периода компшозиторовог стваралаштва обиловала. Братислав Ђурић је остављао утисак да уопште не узима дах, а пратио је мелодијску нит нежно и изражајно, са префињеним динамичким сенчењем, као да је соло певач. Потом смо чули Три романсе опус 94 Роберта Шумана, са енормно романтичарским емоцијама, пасторалним и драматичним. У другом делу слушали смо чувену Франкову (такође) Виолинску сонату у А-дуру, једну од најлепших романтичарских соната уопште, насталој у композиторовој 64. години, коју је посветио чувеном белгијском виолинисти Ежену Исаију, који је био и њен први извођач. Задржавајући основни лирски фон кроз све ставове, Братислав Ђурић је остварио и веома речите контрасте унутар ставова и пун драмски набој у брзим сегментима. Нажалост, није имао одговарајуће сабеседнице у пијанисткињама, ни у Александри Радосављевић, а још мање у Катарини Хаџи-Антић Татић, посебно у канонским имитацијама финалног става.