„Разговори Кармелићанки“

Својеврсни пандан Пучинијевој „Сестри Анђелики“ су „Разговори Кармелићанки“ Франсиса Пуланка, настали четири деценије касније . Једночина опера италијанског генија оперске сцене узима манастир за средиште радње, управо као и опера француског пијанисте и композитора, члана париске „Шестприце“, неокласичара који у неким делима подсећа на Стравинског, али је по духу прави представник елегантне галске културе. Пре три године имали смо прилику да видимо и чујемо његову монооперу „Људски глас“ који је по монодрами Жана Коктоа приказана у Битеф театру, о којој сам такође писала на страницама „Музике класике“. Овога пута, реч је о сасвим другачијем и садржају и сензибилитету, о прозрачном и нежном музичком ткању, о деликатном звучном квалитету. Како је с правом приметио мој велики учитељ Петар Бингулац, који је и сам био париски ђак код Венсана Д’Ендија – „његовас је виртуозно лака, али има чврсте темеље у сигурном индивидуалном стилу. Он гради до детаља виртуозне и елегантне скице са мало потеза и са лирским вокалним линијама и рафинираним стилом“. Захваљујући Синеплексу и овом приликом упознали смо се са овим просторима потпуно непознатом Пуланковом опером кроз коју нас је водила славна Рене Флеминг. Требало је сродити се са временом предзнака Француске револуције (радња се догађа у Паризу у априлу 1789. године) и прихватити музички језик француског аутора који је местимично сасвим лирски, посебно у оркестарским секвенцама које подсећају на Гуноа, али и местимичну недовршеност фраза, без правих каденци, својеврсно респонзоријално певање уз редуцирану инструменталну пратњу у молитвама свештеника са калуђерицама и посебан манастирски начин мишљења ((који је мени, признајем, потпуно стран) у коме сестра Марија и каже: „Наша прва дужност је молитва“. У дочаравању ове посебне духовно-предреволуционарне атмосфере и овога пута сјајно су допринередитељ Џон Декстер, костимографкиња Џејн Гринвуд (која је црним одорама монахиња дочарала тамну својеврсну гаму њиховог живота) и изванредан диригент Јаник Незе-Сеган, уз одличне певаче међу којима је макромимиком и глумачки и певачки и по сјајном француском изговору одскакала Изабел Ленарг (по имену вероватно француског порекла у роли Бланш дела Форс) уз Адријану Пјецонку, Ерин Морли и Карен Коргил.