„Piano Summer“, Врањe
Пети по реду фестивал „Piano Summer“ у Врању, био је прошлог августа посвећен Клоду Дебисију, великану музичког импресионизма, поводом 1оо-годишњице композиторове смрти, те је стога, већи део тематски обликованих програма у извођењу еминентних уметника, био испуњен остварењима овог француског композитора. Прва три реситала припала су гостима из иностранства, а остале су припремили домаћи пијанисти, од којих је прва наступила наша Рита Кинка. На вечери свечаног отварања манифестације у пуној (као и ранијих година) сали Дома Војске Србије, после официјелног увода, први пут се у Врању „музички“ представио Зоран Имшировић, уметнички директор фестивала, чије организаторске, аниматорске, преводилачке и образовне активности дају оригиналан печат целом, не само за овај град, изузетно значајном догађају. Млад, у пуном смислу вредан и агилан културни посленик, који је после студија остао у Минхену одакле се и разастире његова културолошка мисија на некадашњу домовину, посебан афинитет гаји према делима немачких аутора. То је показао одабиром циклуса „Крајслеријана“ Роберта Шумана, чији целокупни опус има своје исходиште у клавиру и резултат је најтананије рефлексивности. Управо рефлексивност је особина која би се могла издвојити у сагледавању интерпретације овог интелигентног и самосвојног уметника, али ништа мање нису препознатљиве ни зналачка припремљеност и студиозност, изражене подједнако и у лирским тренуцима и у одсецима снажније бетовеновске узбурканости. При томе, све делове ове осмоставне композиције Имшировић повезује природним музичким током и логичношћу предавања, и надасве, личним приступом и оригиналношћу тумачења. Особеност представљања красила је и извођење „Погребне поворке“ Франца Листа, чији лагани маршевски ход прате снажне динамичке промене кроз целу клавијатуру, у свим регистрима квалитетног, новог инструмента марке „Штајнгребер“, специјално допремљеног из славног немачког града Бајројта у којем се производи. Његов фино обојен, меко заобљен, још у пуној мери неразрађен звук, пијаниста је успешно „извукао“ и код наративног, у басовима управо „трагичарског“ тона, али и у светлије обојеним кантиленама. То се потом огледало и у Шопеновим „Ноктурнима опус 27“, да би врхунац реситала насловљеног као „Сумрак романтизма“ Имшировић остварио на крају вечери, наглашено рефлексивним тумачењем „Сонате број 9“ („Црна миса“) Александра Скрјабина, којим је још једном свестрано приказао све одлике свог пијанизма. Природно је, друге вечери фестивала „Piano Summer“ уследио програм Имшировићевог некадашњег професора Мајкла Леслија, једног од најзначајнијих пијаниста пореклом из Аустралије, који је за централно место деловања изабрао Минхен у ком се и сам некада школовао и освајао престижне награде (између осталих и на такмичењу АРД). Респектабилан познавалац и извођач готово целокупне клавирске литературе, с посебним акцентом на опусима Баха, Бетовена, Шуберта и Шенберга, Мајкл Лесли је постао љубимац публике и житеља града Врања где је борави већ трећи пут. Док је Имшировић свирао композиције које су претходиле импресионизму, његов професор је изабрао оне које припадају првој половини 20.века, повезавши их називом „Нови путеви“. Посебна драгоценост Леслијевог тумачења била су његова вербална објашњења која је пасионирано преносио публици (преко одличног и спонтаног Имшировићевог превода) подједнако знатижељној и заинтересованој за свако дело, без обзира ради ли се о Бартоку, Шенбергу, Стравинском или Прокофјеву. Као да слушају Шопена или Бетовена, посетиоци Дома Војске су без резерве и предрасуда о „модерности“ сада већ сто година старих остварења, отворени за сваки звук и стил, прихватали све композиције, посебно оне инспирисане универзалном језиком народне музике (мађарске), као што су „Клавирска соната“ и „Шест игара у бугарском ритму“ Беле Бартока. Врхунска демонстрација употребе клавира као ударачког инструмента, најупечатљивија када су у питању играчки ритмови, скокови, акценти (Бартокова дела), али и као извођача дисонантних акорда и „непевљивих“ мелодија код Арнолда Шенберга, кулминирала је управо у „Шест малих клавирских комада опус 19“, које је пијаниста донео суптилно и духовито, транспарентно „исцртаних“, али и деликатно „стакатираних“ нота, сваком од Шенбергових „крокија“ дајући печат личног духа и шарма. Такође с уверљиво (и језички и музички) „објашњеним“ детаљима представљена је и неокласична „Соната“ Игора Стравинског (с наглашено прелудијумско – етидним карактером финалног става) и Седма соната Сергеја Прокофјева („Лењинградска“) која је својим моћним „токатним“ ударима, па и оним сазвучјима „светлијег“ карактера, као и у свим аспектима, изванредном звучношћу, дигла публику на ноге, која је дугим акламирањем поздрављала извођења великог уметника. С обзиром на програмску опредељеност 5. „Piano Summer“ феста према опусу Клода Дебисија, његова дела су већ од треће вечери попут лајтмотива повезивала све концерте. Већ треће вечери, Јапанка Мику Нишимото (доценткиња на Високој школи за музику у Минхену) је управо кристалним тоном и блиставилом клавирског колорита, изливеног из свих инструменталних регистара (у минијатурама Листа и Равела), увела у свет минијатура одабраних из обе серије Дебисијевих „Слика (Images)“, заокружујући их циклусом „Ноћни Гаспар“ Мориса Равела. Већ у првом комаду „Одблесци у води“ доведеном од мирног таласања до праве бујице, Мику Нишимото је очаравала слаповима импресионистичког звука, потом и токатним ватрометом, покретљивошћу и динамичким гибањима (3.став „Покретљивост“), да би у „Звонима кроз лишће“ (1. комад друге серије) правим „харфистичким“ ткањима евоцирала „расцветане“ боје индонежанског оркестра. Врхунац је достигла у „Златним рибицама“, 3. композицији исте, друге серије, у којој је богату клавирску фактуру украшавала густим преплетима унутрашњих гласова и тако упечатљиво креирала утиске жуборења и одбљесака сунца на површини воде. Особине зрелих интерпретативних остварења красиле су реситал Рите Кинке, изведен на почетку друге половине фестивала. И наша реномирана пијанисткиња је део свог веома опсежног програма (поред композиција Брамса и Бартока) посветила великану француског импресионизма. Њено искуствено, али и надахнуто тумачење збирке „Отисци (Estampes)“ било је у правом смислу „сликарско“, како по аутентичним представљањима ритмова и расположења далеког истока и егзотичних оријенталних „мириса“ („Пагоде“), тако и у јарко дочараном миљеу шпанског поднебља и стилизованој хабанери „Вечери у Гранади“. На атмосферу „Вртова под кишом“ (трећег комада), бриљантне токате „допуњене“, у бујици арпеђираних фигура, елементима двеју француских песама, Рита Кинка је зналачки, без паузе надовезала и Дебисијево „Острво радости“, дело високо наглашеног клавирског виртуозитета, али и следбеникa француске клавсенске традиције, бриозно, с веселим и живахним ритмовима, те високим дебисијевским сјајем и „оркестарским“ мислима доносећи сопствену, заиграно „запљускујућу“ визију чувеног сликарског платна „Укрцавање на Китеру“ Артура Ватоа. Пети фестивалски програм насловљен као „Панова фрула“, по истоименој композиицји Жила Мукеа, уоквиреној чувеним, транспарентно одсвираним Дебисијевим „Сиринксом“ за флауту соло и популарном „Месечином“, као и остварењима Шарл - Марије Видора и Ежена Боце, чинио се попут камерног интермеца које су приредиле флаутисткиња Сања Стијачић и пијанисткиња Весна Дамљановић, док је финално вече донело пуни дах свежине и младости, у првом реду захваљујући пијанисткињама Јасмини Раковић и Милици Марковић. Претходећи извођењу друге свеске од 12 Дебисијевих прелида, у више „музиколошком“ или „аналитичком“ него пијанистичком тумачењу Францускиње Силви Нисефор, младе српске уметнице су се показале као одличне и перспективне представнице београдске, односно новосадске школе. Прво смо наступ Јасмине Раковић доживели као довршено и јасно осмишљено импресионистичко свирање. Уводни „Прелудијум“ Дебисијеве свите „За клавир“ започела је сигурно, енергично изводећи на површину његов готово „стакласт“ тон и духовит карактер, лепо се служећи и блиставо ефектним глисандима али и ваздушастим пасажима. Битна врлина њеног тумачења јесте и постизање одговарајућег карактера и стила сваког става, егзотично древног у „Сарабанди“ и чембалистичког у окретној „Токати“, која бујајућим изразом, али и деликатним ударом и упорно понављајућим ритмом „подсећа“, како на Скарлатија, тако и на специфичну сонорност француских клавсениста. Управо финим звуком у свим регистрима и „украшавањем“ типичним за мајсторе рококоа, као и пластичним вајањем контрапунктских мелодија, приказала је афинитет и за музику Франсоа Купрена, чијим је комадима заокружила своје, као и претходне године, запажено музицирање на летњем пијанистичком фестивалу у Врању. Уследило је концертирање будуће новосадске докторандкиње, Врањанке Милице Марковић, с композицијом „Купренов гроб“ Мориса Равела која се природно надовезала на претходно изведена дела, не само као одавање почасти композиторовим друговима изгинулим у Великом рату, него и Купрену Великом. Начин на који је млада уметница јасним артикулационим ударом уронила у архаични свет (реализован модерним ауторовим приступом) био је и поетичан и нежан, али и „енергетски“ врцав, прецизан и технички савладан, једном речју, пијанистички заокружен. У од почетка концентрисаном, а опет личном и уверљивом диференцирању ставова (низу старих плесова, употпуњеном прелудијумом, фугом и токатом) издвојили бисмо „необичну“ фугу, шармантну али и меланхоличну форлану, деликатни менует, и најзад, брзу, виртуозно донету, типично равеловску, завршну токату.Верујемо да су преданошћу и ангажованошћу интерпретације и Јасмина Раковић и Милица Марковић показале да су на почетку успешних каријера, које би свакако требало подржати. Фестивал „Piano Summer 2018.“ је свим вечерима успешно обележио свој пети рођендан, а пуна сала Дома Војске Србије сведочила је о његовом значају за Град и публику која је и ове године с великим интересовањем пратила све концерте, дугим и срдачним аплаузима поздрављајући све учеснике. Захваљујући градској подршци и бројним покровитељима, посебно немачкој фабрици клавира „Штајнгребер и синови“ из чувеног Вагнеровог фестивалског града Бајројта, која је за ову прилику послала потпуно нов инструмент, фестивал је још једном, у својеврсном малом, а већ значајном јубиларном издању, потврдио своју неопходност у културном животу Врања, али и целе Србије.
