“FUSIO/DIFFUSIO” за рођендан уметности
Милион и педесетшести рођендан уметности обележен је 17. јануара. На програму Радио Београда, тога дана, слушаоци су могли да слушају пренос радиофонског обличја ове манифестације, коју је обележила група „Арс акустика“ Европске радио-дифузне уније. Међу специјалним програмима, које уживо изводе и емитују радијски центри, чланови ЕБУ, било је и дело „FUSIO/DIFFUSIO” Слободана Атанацковића, у продукцији Драмског програма Радио Београда. Дело је уобличено и у етар над Европом одаслато из студија 6. О рођендану уметности и овогодишњем доприносу Радио Београда овој манифестацији разговарали смо са уредником серије „Радионице звука“ Драмског програма Радио Београда, Предрагом Д. Стаменковићем, композитором Слободном Атанацковићем, који је и аутор дела, редитељком Миленијом Ристић и дизајнером звука Зораном Марићем.
Предраг Д. Стаменковић, уредник серије “Радионаца звука”
Предраг Д. Стаменковић је и „spiritus movens“ учешћа Радио Београда на манифестацији „Рођендан уметности“ Европске радиодифузне уније. Предраже, да се подсетимо читаве идеје, помало бизарног концепта флуксус уметника Робера Филјуа о настанку уметности и зашто 17. јануара обележавамо рођендан уметности. По петнаести пут „Радионица звука“ редакције Драмског програма Радио Београда 2 се укључује у ову манифестацију својим прилогом. Цела прича почива на једној бизарној идеји Робера Филјуа, флуксусовца, који је средином прошлог века лансирао интересантну идеју, једну крилатицу, која је била покретач његовог часописа и људи који су се око њега окупљали, а то је да је чином пада сунђера у посуду пуну воде означио рођење уметности. Тај дан обележен је као милионити рођендан уметности, тако да смо ми ове године били у прилици да прослављамо милион и педесет и шести рођендан од тог необичног чина. У почетку су се у ту манифестацију укључивали углавном ликовни и примењени уметници, који су је обележавали, на пример, новим издањем нумизматичких вредности или дописница, карата, разгледница, да би се после смрти Роберта Филјуа, зарад пијетета према њему, следбеници окупљали и рођендан обележавали сваке године. Тек почетком новог миленијума, 2005. године, одељење „Арс акустика“ Европске радио-дифузне уније, покреће иницијативу да обележава „Рођендан уметности“ као радијску манифестацију.
Од које године учествује Радио Београд? Радио Београд учествује од 2006. године, тако да смо ове године наступили петнаести пут. Овом приликом смо се представили европској публици, као и слушаоцима појединих делова света, пројектом „FUSIO/DIFFUSIO” нашег познатог композитора Слободана Атанацковића, иначе дугогодишњег музичког уредника Радио Београда и директора Музичке продукције, кога смо замолили да се ове године укључи са својим пројектом. Дело је засновано на интерактивној матрици, базираној на Атанацковићевим композицијама. Матрица, која траје 20 минута, колики је временски слот за наше учествовање у овој манифестацији, иницира реакцију глумаца који су у студију, хора и вокалног солисте. У пројекту су учествовали Светлана Стевић Вукосављевић, нарикача, затим глумци Јадранка Селец, Слободан Бештић, Милан Чучиловић и Миленија Ристић, која је и редитељ овог пројекта, као и мешовити октет Хора РТС под управом Олге Милићевић.
Неки од доајена радиофонске уметности дали су свој допринос „Рођендану уметности“. Да, пре свега треба поменути Арсенија Јовановића, који је четири године за редом, од почетка нашег укључења у ову манифестацију, давао своје прологе које смо емитовали из студија 6. Два од та четири пројекта су на радијском фестивалу у Мексико Ситију добила и међународне награде.
Да ли постоји неки заједнички именитељ, кад погледате, ретроспективно, од 2006. до данас, радиофонских дела која су представљала Радио Београд? Да ли су то одређени искораци у смислу експеримената, да ли су то била остварења која су доносила неки артистички „новум“? Да ли сте се на то ослањали у самом избору? Свакако! Због тога смо после четири године сарадње са Јовановићем, замолили да свој допринос дају и Ивана Стефановић, Владан Радовановић, затим неки млађи аутори, попут композитора Мирослава Савића, Александра Петровића, популарног музичара и вође групе „Ортодокс Келтс“, затим музиколога Ане Котевске и ове године Слободана Атанацковића. Свако од њих је и раније сарађивао са Драмским програмом, у различитим пројектима. Дела која су емитована за „Рођендан уметности“ су њихови искораци у истраживању, у већој или мањој мери реализовани у домену апстрактне радиофоније. У оквиру продукције серије „Радионица звука“ углавном се користе класичнији облици изражавања. Оно што је врло интересантно је то да су остварења Радио Београда, свих ових година, међу нашим колегама у Европској унији који су нас слушали, наилазила на врло леп одазив, на врло лепу реакцију. Оно што је карактеристично за београдску, односно српску школу радиофоније је нека заокружена прича. Ове године Атанацковић, кроз пет записа са стећака, прича тужну историју српског народа, причу овог поднебља, желећи да радиофонским језиком изрази да смо стално, и кад нисмо хтели, морали да идемо у војску да ратујемо, да су нам одводили верне љубе у робље, тако да је у народу остала недосањана пуста жеља за љубављу, јер та љубав никада није била остварена.
Слободан Атанацковић, композитор
Године 2018. композитору Слободану Атанацковићу је уручена награда „Витомир Богић“ за изузетан допринос радиофонији. Иако је Ваш радиофонски опус велики, у овом тренутку не можемо да се не сетимо великог пројекта под називом „Symphonia eterofonica“, јер је и овога пута Радио Београд симултано учествовао у једном великом подухвату. Како сте конципирали „FUSIO/DIFFUSIO” и зашто сте се одлучили да оваквим делом представите Вас као ствараоца, али и Радио Београд на манифестацији „Рођендан уметности“? Питањем сте ме подсетили да сам радио огроман пројекат који се зове „Symphonia eterofonica“ у коме је из осам, тада, југословенских РТВ центара симултано, у етар, одаслата јединствена порука. Био је то подухват у области радиофоније. И управо док сам радио „FUSIO/DIFFUSIO”, који ми је чинио велику част, пре свега што ме је Радио Београд ангажовао да га урадим, био сам некако стално у друштву те симфоније. Осећао сам подстрек да скупим сву инспирацију која још увек постоји и потрудио сам се да то креативно урадим. Мислим да смо сви заједно успели да на темељу једне матрице доградимо још неколико ансамбала, солиста, глумаца, дакле да комбинујемо људске гласове са инструментима и да направимо једну стереофонску адаптацију, која у свему има своју композициону целину. Ја бих чак рекао да је она у сонатној форми. Јер има једноставну експозицију, иза које иде разрада која доводи до тоталне конклузије, као да је у питању реприза сонате. А у ствари то није реприза, него је само излазак из сонате, негде, наговештавајући да ће та соната некада и да се настави.
Када сте добили позив за учешће на „Рођендану уметности“ у ком правцу сте размишљали како да се представимо и као радио станица, али и као држава, као нација? Дуго сам размишљао шта да радим. После толико и радиофонских експеримената и толико радио-драма које сам у сарадњи са редитељима, тон мајсторима и глумцима урадио у студију 10 Радио Београда, којег, на жалост, више нема, питао сам се шта ја сада ту, већ на крају свог стваралачког пута, могу да урадим и шта треба да урадим. Схватио сам да у том процесу нарастања експерименталних звучнх комплекса и материја све може и мора да се развија као једна рекао бих, обична клавирска соната. Дакле, да пође од неког језгра, да се звуци наслојавају, да се надграђују, да се прожимају и да створе једну велику градацију и да после те велике градације, као што то увек у животу бива, све крене ка некаквом смирају, док се на крају потпуно не смири и не оде негде у неке етарске просторе. Тражио сам утеху, тако бих рекао. Тражио сам звучну инспирацију у мојим партитурама. То је увек и био мој основни принцип. Ако већ треба да се служим неком музиком да бих створио радиофонско дело, онда ја једино имам право да се служим својом музиком, како би то дело било моје. Служити се туђом музиком би било исто као да сте са маказама ушли у неку велику ликовну галерију, исецали ликове који вам се свиђају и онда их сложили, полепили на неко платно и рекли да је то ваша слика. Не, то није ваша слика. То је само урађено маказама и лепком. Дакле, ја сам покушао да маказама исечем из неколико мојих партитура делове коју су ми одговарали, да их затим са одређеним композиционим искуством сложим у нову звучну целину која је одговарала тексту и да га тако промовишем. На ту темељну композицију, која је у ствари матрица овог дешавања, додата су четири људска гласа, од којих два говоре српски текст у архаичном облику, један тај текст преведен на енглески, а један на француски. Овај избор језика указује на садејство савезника Првог светског рата у борби против оних других. То су били Срби, Французи и Енглези. То је била моја идеја, желећи да дам свој допринос обележавању стогодишњице Великог рата. Затим се ту налази камерни хор Музичке продукције РТС који пева „Њест свјат“ из „Опела“ Стевана Мокрањца, комуницирајући са обредном молитвом из влашке музичке традиције која се зове помана, говорећи тако да су у том Великом рату страдали различити људи и националности и вера, и традиција. Мокрањчева музика је требало да стави круну на ту тачку бола и на ту тачку несрећа које су сажете у историји Великог рата и које се, на сву срећу, чувају и данас помињу, и данас негују, чини ми се више него што је то било у блиској прошлости.
Овим речима Ви сте и понудили кључ за дешифровање композиције „FUSIO/DIFFUSIO”, али нека ипак та одгонетка и последња реч буде Ваша? Та сонатна форма, као и свака соната, која од теме, која може бити лирска или драмска, прва или друга, у развојном делу израста у горостасну звучну целину. Тако сам и ја настојао да запис са стећка, који је песнички уобличио Мак Диздар, надградим својом музиком. То је као кад се шетате неким пропланком и одједном видите стећак. Приђете да видите шта ту пише. А на њему пише: „Асе лежит војник Горчин“. Све је, дакле, једноставно. Овде лежи војник Горчин. И даље управо тај војник прича своју причу. Како се та прича развија, како се набија емоцијом, како се набија трагиком, како се набија његовом жељом за поруком која треба да исијава из тог стећка, тако се и у вама набија инспирација, расте некаква инвентивност, док се не оствари врхунац и затим све по природним законитостима почиње да пада.
(Комплетан текст можете прочитати у штампаној верзији ревије)
