Osećam energetske erupcije na bini
Zvonimir Đukić Đule notama ispisuje 33 godine rokenrolerskog staža kao frontmen rok grupe „Van Gogh“. Na sceni, točkovima, avionskim i krilima mašte, stvara deo muzičke antologije na raskršću 20. i 21. veka. Sa svojim bendom eksperimentiše zvukom i ritmom, boji stihove notama, budi emocije, provocira čula publike. „Van Gogh“ je u 2019. godini poklonio publici deseti studijski album „More bez obala“. Od 14. februara pesme su dostupne publici na svim daunloud platformama, a od 8. marta u prodaji je knjiga „More bez obala“ sa tekstovima pesama frontmena grupe i fotografijama koje je on svojom rukom zabeležio. Uz knjigu u izdanju „Lagune“ kao poklon je i cd „More bez obala“ kao i DVD sa snimkom akustičnog i električnog koncerta grupe povodom njenog rođendana 2016. u Bel Expo centru u Beogradu.
„Van Gogh“ je doplovio notama do „Mora bez obala“. Kako je bilo na tom putovanju? Do sada vrlo uzbudljivo i inspirativno. A pravo putovanje zvano turneja, za nas izlaskom albuma tek predstoji. Za neke pesme se živi, od nekih pesama se živi, a neke pesme te ožive. Pre nego li se pero spustilo na papir da zabeleži prvi stih za novi album i pre nego je trzalica u ruci probudila žice na gitari, dugo me je zvao isti san: prelepo beskrajno prostranstvo okupano šarenom tišinom. Ne ćutim o tome da u kući moje radosti i tuge poneka suza nađe svoje mesto. I što sam stariji sve češće mi se dogodi da me suze presretnu, ne birajući vreme ni mesto. Moje more bez obala simbolizuje život bez ograda i sliku slobode obojenu optimizmom. Snaga broja 33, kroz godine koje bend svojim postojanjem broji, budi spoznaju kraja starog i početka jednog novog kreativnog i stvaralačkog naboja.
Koliko dugo ste kreirali novi album?
I sada, kad je album završen posle punih pet godina, imam osećaj da ga još stvaram i oblikujem, ali na nekom imaginarnom nivou. Ne tvrdim da je to naš najbolji album u karijeri, ali je poseban po šarmu, emotivnom i energetskom kodu. Posle devet studijskih albuma, dogodio se i ovaj novi, deseti, inspirisan prostranstvom u ljudskoj duši, i talasima koji nam horizont svakim danom čine bližim. Tu na scenu neminovno stupa Hemingvej koji je rekao: jedri svojim smerom i budi spreman kad kucne čas. Osećanja me vode na temu kome je teže: čoveku u pustinji ili pustinji u čovekovoj duši? Na putu od iskušenja do neizvesnosti, od uspona do pada, od plime do oseke.
Volite vodu pa odatle i inspiracija za naslov novog albuma? Volim more. Često naglas pričamo voda i ja pod tušem. Vrelina tuša u mlazu po vratnoj žili otvara predvorja mašte, i čovek je kadar tada sebi priznati možda i ono što ne bi ni sebi. Kako kaže Žak Kusto: lek za sve je slana voda, znoj, suze ili morska voda.
Delujete kao čovek koji se dobro zabavlja u poslu koji nije uvek lak? Otkrijte mi koji to posao ume biti lak, pod uslovom da mu pristupate sa maksimalnom posvećenošću i odgovornošću? Onog trenutka ako osetim da me trzalica u džepu žulja i gitara na ramenu mi je postala teret, eto mene u nekoj novoj, zabavnijoj „igraonici“. U muzici i životu, postoje ljudi koji su optimisti, oni govore u duru. I postoje pesimisti koji govore u molu. Od onih sam koji se raduju svakoj harmoniji života koja zove na radost.
Od koga ste krali zanat kao početnik? Još sam na početku, još spreman da vredno usavršavam svoje šake i misli, pre nego li da zanat kradem od nekoga. Svaki dan po nešto novo naučim. Imam potrebu da se ne oslanjajući se na postignuto uvek se spreman vratim na početak, sa namerom da po ko zna koji put uredno provetrim spoznaju. Svaki kraj, za mene je uvek bio i ostao neki početak. Da je do sada napisana najbolja pesma ili knjiga, niko se više pisanjem ne bi bavio, i sve bi odjednom stalo. Inspiriše me potraga, novi iskorak, drugačiji zamah i zalet. Onaj prelep osećaj kad od olova napraviš zlato. Više mi prija epitet večitog šegrta, nego lenta savršenog majstora.
Fotografija vam je profesionalno nasleđe od oca. Šta fotografišete? Fotografišem trenutak. Slike situacija koje su na prvi pogled neme, ali meni kao da govore. Fotografišem grafite, vodu, nebo, polja, pokret... Sve šta me prizove u sudaru čula s prostorom i vremenom. Posle mnogo godina u meni brunda potreba da nastavim „to nešto“ što mi otac zapravo nikada u amanet nije ostavio. Ali teško da može kruška ispod jabuke da padne i verujem da bi mu sad bilo drago gore negde iza oblaka, da se noću krišom spusti tiho u njegovim cipelama od pene, i da baci svoje prelepo i bistro oko, na sve te moje slučajne budalaste zapise, koje za njegovog života nikad sa njim nisam podelio. Dok je bilo prilike, kao da sam se klonio teme „svestranosti“, jer „biti dobar za sve“ mi je tada zvučalo štreberski, kao da ni sam ne znaš gde si krenuo. Verujte mi, sve te slike ni po čemu nisu posebne, osim što su meni važne i drage.
Koliko na vaš rad utiču komentari ljudi? -Volim da čujem komentar. Priznajem da su mi draže kritike s opravdanim uporištem u realnosti, nego providne pohvale. Ove prve me grade, a ove druge mi se gade. Sve je dobro dok svojim delom polarizujem ukuse ljude, i ne ostavljam ih ravnodušnima.
Ne žalite gotovo ni za čim. Može li to da bude izgovor za neuspeh koji je nekad neminovan? Ne koristim izgovore. Izgovori su pitome laži, servirane kroz liniju manjeg otpora. Polazim od toga da svaki normalan čovek, ne bi umeo da oseti pravu slast uspeha, da nije okusio gorčinu neuspeha.
Seks, droga, rokenrol – uspešno dozirate i odolevate tim stranama rokerskog života? Da kažem da sam svetac koji je uspeo da odoli svim iskušenjima, slagao bih. Prošao sam sve faze znatiželje na putu sazrevanja. Dražesno je kad se sve to dogodi u svoje vreme i na vreme, pa ti u finim i zrelim godinama ostane samo seks i rokenrol, zar ne?
Odolevate mešanju muzike i politike iako bi možda to bilo unosnije u svakom smislu?
Nije mi higijenski spajanje nespojivog. Ponude i postoje da bi se kroz sistem vrednosti iskristalizovale na one koje se odbijaju i one koje bogate sreću u čoveku. Dostojanstvo je nepotkupivo, savest i miran san su neprocenjivi.
Da li uvek ostvarite zamišljeno ili još nekoga poslušate za odluke?
Volim reči sa snagom argumenta. Ne umem da se pretvaram i glumim strpljenje pred mišljenjem onih čije me pametovanje zamara. Poštujem tim sa kojim sarađujem i zdravu sinergiju. Razmena mišljenja ima smisla do momenta dok album sa novim pesmama neugleda svetlost dana, a kad pesme dođu u zagrljaj ljudi, od tog trenutka huk publike je blagoslov za naše delo.
Šta vam se dopada na domaćoj muzičkoj sceni?
Postoji armija talentovanih i svestranih ljudi, kojima mediji nažalost ne daju dovoljno prostora. Dopadaju mi se IrieFM i Sky Wikluh. Postoji i beskrajno poštovanje prema „YU grupi“, našim „muzičkim roditeljima“.
Na čijem koncertu biste rado bili u publici?
Odslušao sam veliki broj koncerata po svetu, ali zao mi je što nisam imao prilike da uživo čujem Freddie Mercury-ja sa grupom „Queen“.
Da li ste jugonostalgičar?
Nisam, ali mi nedostaje zagrljaj te velike, u zabludu uljuljkane i zagledane, na prvi pogled „složne“ Familije.
(Kompletan tekst možete pročitati u štampanoj verziji revije)
