Фестивал у Маћерати 2018.
Одавно сам имао жељу да посетим овај фестивал, пре свега због његове јединствене сцене: ради се о Сферистерио театру под отвореним небом у Маћерати, који прима преко 3000 посетилаца и одржава се сваке године у јулу и августу. То је можда и највећа позорница на свету с бројним могућностима за велике спектакле.
Почеци ове величанствене позорнице уопште нису везани за оперу. Направљена је за „Pallone col bracciale“, један од најпопуларнијих спортова у Италији још из 16. века када је Антонио Сканино написао правила игре. Може се описати као неки хибрид тениса и крикета, а игра се на простору који се зове сферистери, полуциркуларни зид од кога се одбија лопта. Овај спорт је био довољно занимљив да га, у књизи „Где се анђели боје да кроче“, опише Едвард Морган Фостер. Сферистерио је такође био коришћен као простор за циркус и борбе за биковима.
Овај простор је трансформисан у оперску позорницу захваљујући грофу Пјер Алберту Контију, страсном меломану, градоначелнику, а касније и гувернеру Ћивитанове. Он је 1921. финансирао представу „Аиде“ са славним сопраном Франчиском Солари, с којом се, бас, као што доликује једној оперској радњи, оженио. Фестивал, каквог га знамо данас, је почео 1980-их година. Да одмах кажемо, ту нећете, као у Верони или Пезару, наћи сва највећа имена режисера, диригената и певача. Додуше подела улога у „Љубавном напитку“ је била на високом нивоу, што се може рећи и за сценографију „Травијате“. Какогод, простор је толико чаробан да адреналин расте још док тражите своја места у аудиторијуму. Још једна опаска: ниједна прес служба не третира тако краљевски новинаре, као што то ради Маћерата. На подигнутој малој галерији од четири реда, сви смо се осећали као у краљевској ложи у опери са најбољим могућим погледом на целу сцену.
Наравно, није вредело доћи само ради величанствене позорнице која је, узгред, на мене оставила још јачи утисак него Терме ди Каракала у Риму, а на свој начин не заостаје ни за амфитеатром у Верони. Било је знимљиво и видети и чути: „Чаробну фрулу“, „Травијату“ и „Љубавни напитак“.
„Љубавни напитак“, 10. август
Ова представа је показала како се могу употребити могућности које даје огроман простор какав има Сферистерио. Да би попунио сваки део огромне сцене, режисер Дамиано Микелето је одлучио да Адина буде власница бара на плажи, па смо тако добили сцену пуну купача! Њена економска моћ (која ће јој после помоћи да откупи регрутне папире Неморина) је била тако очигледна од самог почетка. Резисер Микелети је одлучио да сем неколико мањих речитатива не одобри исечке који су данас чести у овој партитури: себе назива великим љубитељем Доницетијевих дела и каже да се исечцима изгуби хармонија између партитуре и либрета.
Сви четири солиста су били одлични. Марианђела Сићилиа као Адина, како у арији о Изолди „Della crudele Isotta“ тако и у „Prendi, per me sei libero“. Глас овог младог сопрана, која се већ више година среће по многим сценама Европе, од Париза до Театро Реал у Мадриду, Дојче Опер у Берлину , Рима, опере у Сиднеју, Пезару, Напуљу и фестивалу у Салцбургу, допирао је до сваког дела публике. Међународна каријера Сићилије је почела у тренутку када је добила трећу награду на конкурсу „Опералиа“ Пласида Доминга. Ништа се није мање истакао ни њен Неморино, Џон Осборн, не само у „Quanto e bella,quanto e cara“, већ наравно и у арији, једној од напознатијих страница у партитурама читаве историје опере, „Una furtiva lagrima“ где је диминуендо био магистрално изведен. Осборн већ има завидну међународну каријеру, посебно у репертоару белканта, од Ковент Гардена до Метрополитена, Рима, Лицеу у Барцелони, Вероне и фестивала у Салцбургу.
Украјински баритон Јури Самолилов је био убедљив Белкоре и допао се у својој јединој арији „Como Paride vezzoso“, а и у ансамблима. Он је члан опере у Франкфурту, а већ је певао и на фестивалима у Салцбургу и Пезару, Бољшој театру и у Мадриду, а очекује га деби у Метрополитену. Алекс Еспосито, коју је улогу Дулкамаре тумачио на многим сценама, био је изврстан и као глумац и као певач, а истакао се и у свом парландо певању. Он је можда најпознатији од четири солиста и већ се доказао на многим светским сценама као сто су Скала, Бечка опера, Минхенска опера, Ковент гарден, Театро Реал у Мадриду, и фестивали у Салцбугу, Пезару и Екс ан Провансу.
Треба похвалити и сценографију Паола Фантина и костиме Силвије Ајомино који су нам дочарали 1950. године. Обоје су послужили као још један подсетник да је ово ремек дело комичне опере које у доброј режији може да буде смештено у епоху у којој је писана опера, али и, као овде, у доба са којим се неки старији слушаоци још могу идентификовати.
„La Traviata“, 11. август
Поставка „Травијате“ Хенинга Брокхауса је још из 1992. године, и не треба је мењати, јер је изузетно ефектна и као таква већ се “прошетала” светом да би се вратила у Маћерату.
Главна јунакиња вечери је била Саломе Јициа, сјајни грузијски сопран (из ове мале земље стиже све више и више великих инструменталних и вокалних талената). Већ неколико пута смо протеклих година на страницама ове ревије писали о сталном успону овог младог сопрана која је само пре кратког времена била студенткиња на „Академији Росинијани“. Успех у Пезару већ висе година јој је обезбедио да се појави ове године у веома захтевној улози Семирамиде на том фестивалу. Тајна њеног сталног вокалног успеха је што пажљиво бира репертоар: нпр. није прихватала улоге које би биле превише драмске за њен сопран.
Наравно, од певачице која суверено влада Росинијивим вокалнм идиомом није било изненађење чути колоратурни ватромет у „Sempre Libera“. Међутим, била је и вокално и драмски изврсна и у аријама „Ah forse lui“ и „Addio del passato“, и дирљива у дуету са Жермоном (издвајамо заиста потресан моменат у „Dite alla giovine“). То исто важи и за финале опере после дуета „Parigi o cara“. У последњем чину је показала и своје глумачке квалитете: када је прочитала Жермоново писмо, њен „…e tardi“ измамио је неке сузе у публици.
Од осталих солиста треба издвојити Жермона, младог монголског баритона Бадрал Чулунбатара, чија је међународна каријера тек почела и то победама на такмичењу народног уметника у Русији 2013, наградом жирија Опере у Линцу 2016. и 2017, а био је и победник у категорији за „lieder“ на престижном такмичењњу у Кардифум 2017. Коначно, месец дана пре наступа у Маћерати, добио је награду „Stella d´Oro“ у Сиени 2018. Он има глас великог волумена и топлине и баршунасте текстуре, а једина препорука би била да пронађе нешто већу палету боја. У томе ћесигурно успети, јер му је само 30 година. Његов успон је утолико импресивнији уколико се зна да је трећи син номадског пастира из Монголије, од кога је, како каже и наследио глас. Највећа су му пасија, како је изјавио на конференцији за штампу, коњске трке, као што то уосталом и иде уз земљу која има Надам фестивал, велику туристичку атракцију, посвећену пре свега трци коњима и стрељаштву. Због свега тога, никоме више не би одговарала баритонска арија Виљема Тела пре него што стрелом преполови јабуку на глави свог сина – „Sois imobile“ – него баш њему.
Алфредо, Ивана Ајон Риваса из Перуа је био солидан, али никако незабораван. Премалог је гласа са недовољном пројекцијом за овако огроман аудиторијум. Он има само 25 година и о њему ће се свакако још чути будући да се настанио у Италији и ради са славним земљацима Хуан Дијего Флорезом и Ернесто Палацијом, а и са Фондацијом Павароти. Већ пева у многим италијанским оперским кућама, у Торину, Венецији, Фиренци и Палерму.
О диригенту, лепој американки Кери Лин Вилсон, не можемо изрећи превише похвала. Она је углавном прошла успешно кроз партитуру, без да је посебно осветлила било коју њену страницу.
Ипак, ово је прво и пре свега било вече сценографа, генијалног Свободе. Он је суверени маг сцене, што није ни чудо јер је славу прво стекао радећи као креатор у чувеном прашком позоришту „Laterna Magika“. Умро је 2002. и оставио трајан печат у историји опере са својим ефектним поставкама широм света. Оне нису биле само визуелно спектакуларне већ су као и овде, у „Травијати“, натерале на размишљање. Ова представа је још 1992. на примијери названа „Травијала огледала“, јер су огромна огледала широм читаве сцене, вешто осветљена, помогла да масовне сцене у првом и трећем чину буду подједнако убедљљиве , као и камерни други, а поготово четврти чин. Огледала су, тако, гледаоцу дозволила да има на овој огромној сцени птичији поглед на певаче, па тако и душу Виолете. На моменте је чак изгледало непријатно, јер се цела публика претворила у воајера и несвеног госта у сценама пријема код Виолете, а после код Флоре. Можда се тако и осећао и сам Верди, јер је за време писања „Травијате“ читав његов родни Бусето грмео од скандала ради његове везеса сопраном Ђузепином Стрепони. Док ремек дело Свободе и даље плени, режисер Хенинг Брокхауз се није прославио. У опери постављеној 1992. певачи/глумци су у великој мери импровизовали, ваљда зато што он није присуствовао пробама.
„Чаробна фрула“, 12. август
Ова представа није заслужила велике похвале, јер је била типичан пример жеље режисера , у овом случају прослављеног Грахама Вика, да пошаље политички коректну поруку и пружи спектакл. Спектакл смо и добили: искоришћен је сваки сантиметар огромне сцене, не само за радњу, како су Шиканер и Моцарт одредили, већ је сваки делић прерушен у избегличке логоре са људима с Блиског истока, њиховим шаторима, и сталном шетњом на сцени. Већ се пише на другим страницама ове ревије шта је режисер Лауверс урадио са „Крунисањем Попеје“ у Салцбургу. Лауверсови „tableaux vivants“ су пунктуирали и оснажили контекст целог дела Монтевердија у којем доминирају пожуда и борба за политичку моћ. Сцене за избеглицама у овој опери нису биле довољне да пробуде емпатију код гледаоца (сумњам да је икада толико избеглица шетало логором као да је Шанс Елизе). Макар у овој земљи не би требало да буде проблема с емпатијом, јер толики чамци са избеглицама из Африке и блиског истока стижу баш на обале Италије. Режисер није успео да парира, већ је стално одвлачио пажњу са и иначе комплексне радње овог Моцартовог ремек дела.
Рекли бисмо да је једини успех Вика што је на самом почетку опере ставио на сцену све симболе модерног капитализма: огромне зграде светских банки, технологије („Apple“), (где је јабука загрижена са “погрешне” стране) великих корпорација као и Ватикана и Европског Парламента. Све зградеће се на крају представе порушити. Криза капитализма? Свакако. Занимљив концепт, али вероватно не за Моцартову оперу, сем ако се не претпостави да је Краљица Ноћи заправо каудиљо полицијске и фашистичке државе. Јасно да многи режисери (а историја опере је почела диктатуром певача, па онда диригената, а сада режисера) желе да спрече досаду публике, која вероватно препознаје сваку ноте опере, па јој се нуди визуелни и концептуални изазов.
Оно што је остало верно либрету и музици је у овој поставци било инспирасано жељом да се покаже нешто ново. Мислим да је таква тенденција сасвим оправдана. Као и у правом театру, постоји много начина да драма остаје актуелна и данас. Један такав изазов је био поставити радњу „Норме“ у фасшистичку земљу (као недавно у Италији) или у доба шпанске инквизиције (као недавно у Ковент Гардену). Међутим, овде је аждаја био трактор, три даме су имале најлон блузе вастрогасаца, у првој арији Краљице није било ни трага магије, како то најављује музика. Чак је и сцена са Папагеном када му се “забраве” уста била доста неуспешна. Можда, да би се опера прибилижила публици у којој су наравно, већином Италијани, опера и речитативи су били певани и изговорени на италијанском, а не на оригиналном немачком језику.
Све је то још некако могло да прође да је вокални сегмент био на висини. Нажалост - није. Нико није био лош, али нико није скренуо посебну пажњу: ни Памина, Валентина Мастранђело, ни њен Тамино, Ђовани Сала, па ни краљица ноћи Татиана Журавел, премда је у другој арији била знатно боља. Најбољи је био Сарастро Антонио ди Матеа, Није ни чудо да му је захтевна управа фестивала у Салцбургу управо понудила улогу Пијетра у „Симоне Боканегра“ са Гергијевим ове сезоне. __________________ Још једна занимљивост. Управа фестивала је путем своје пропагандне агенције, „Skill and Music“ понудила публици прави „happening“. После представе, одабрани гледаоци, укључујући чланове прес кора, су позвани да се попну на позорницу (покривену песком после представе „Љубавног напитка“),добију своју личну фешту, играју уз техно музику и почасте се пићем. Жао ми је само било да се ниједан коктел није назван, ето, баш тако – „Љубавни напитак“.
