Фестивал у Салцбургу 2018.
Ходачашће у Салцбург је сан свакога љубитеља класичне музике. Пошто траје два месеца и пошто су скоро сви врхунски извођачи ту: од оркестара (посебено Бечке филхармоније) до камерних инструменталиста и солиста са музичког Олимпа, посетиоцу је избор програма веома тежак. Ако нисте члан „прес кора“, карте за лето треба тражити још од децембра претходне године. Уз то, цене бољих карата, посебно за оперске представе, где се редовно појављују Ана Нетребко, Пласидо Доминго (сада као баритон) и Јонас Кауфман, су међу најскупљим у Европи. Ове године, мој избор су била једна барокна опера, гудачки квартети и један солистички концерт.
ГУДАЧКИ КВАРТЕТ „ЕБЕНЕ“, 21. август
Већ десетак година, ови млади, врсни француски уметници су у успону. Високи квалитет музицирања, смео репертоар, и фотогеничност, од њих су већ направили мега звезде које увек пуне све концертне сале, у овом случају велику салу „Stiftung Mocarteuma“. Као и многи други гудачки квартети, основали су их музичари за време својих студентских дана 1999. године; иако су сада већ зрели људи, дечији ентузијазам и велика енергија су и даље ту у изобиљу. Данашња музичка сцена обилује изврсним камерним групама гудачких квартета (о Квартету „Хаген“ можете читати даље у тексту), али је тонски колорит „Ебен“ квартета веома лако препознати: он је пун велике топлине, савршене прецизности и изванредног ритмичког пулса који им се спретно нашао при руци у савременом репертоару, укључујући и „cross over“-у. Топлом звуку доприносе и сами инструменти: Пјер Коломбе свира на виолини Франческа Руђерија из 1690, Габријел л Магадир има инструмент Гварнерија, виолиста Силем музицира на виоли Марцелуса Холмајра фон Фисена из 1625, а чело Рафаела Мерлина је Гварнеријево из 1666. Беспрекорно дисање уједначеним дахом на сва четири инструмента је занимљиво, јер је ансамбл у последњих неклолико година два пута променио виолисту: сада је то Мари Силем. Зато се немојте збунити када их видите у ранијем саставу на Јутјубу или на корицама плоча. Огромној популанрости овог квартета је знатно допринео „cross over“, посебно у успешном извођењу „Pulp Fiction“, а такође и интерпретација таквих композитора као што је Астор Пјацола (пре свега у делу „Либертанго“) којој су моји другови, аргентински музичари „Camerata Academica“ из Кордобе , одали велико признање. Чини се, ипак, да би се „Ебене“ нашао на самом врху свог жанра чак и да само свирају стандардни репертоар, укључујући класицизам, кога су одабрали за овај реситал. Музика је врло конкурентна грана уметности, па би сама листа свих награда коју је овај квартет добио на таквим такмичењима (од „ARD“а 2004. године до стипендија после победе на „Barleti Buitoni Trast“ такмичењу од 2007. то 2012) одузела много места.
Избор програма су дела која су одавно прославила овој квартет: Хајднов оп.76, Хоб,III:76, у де молу, и Бетовенов оп. 18 Но. 5 у А-дуру и оп. 59 број 3, у Це-дуру, познат као „Разумовски“. Ставити ова два композитора у један програм има смисла са историјског становиштва. Фердинанд, гроф фон Валдштајн је осигурао да Хајдн прими његовог протежеа, 22-годишњег Бетовена на обуку: требало је да то буду часови контрапункта из Фуксовог „Gradus ad Parnassum“. После само неколико месеци Хајдн је постао свестан потенцијала свог ученика и тражио финансијску помоћ са највишег места у Бону, јер ће, како је написао, Бетовен „временом постати један од најважнијих композитора Европе” . Занимљива је интеракција три генија: Хајдна, Моцарта и Бетовена. Хајдн је престао да компонује клавирске концерте и опере, јер је сматрао да после онога што је допринео Моцарт у та два музичка облика није имало шта више да се каже. Бетовен је на почетку своје каријере избегаваожанрове као што су гудачки квартети у којима је Хајдн још увек био активан.
Хајдн се оправдано сматра оцем гудачког квартета, а шест квартета из групе изведених на овом концерту наручио је гроф Јозеф Ердеди за свој лични квартет у палати у Пресбургу, данашњој Братислави. Огромни хонорар је био један од мотива да Хајдн да све од себе, други је билсазнање да ће ови квартети, после штампања, обићи цео музички свет. Тако је и било, а енглески музички историчар Чарлс Берни је рекао јос 1799. године да је дело пуно маштовитости, ватре, доброг укуса и нових ефеката, али да се не ради о генију који је већ написао толико много и тако добро, него је то култивисани таленат, који до сада никада није показао тако велики стваралачки пламен.
Квартет „Ебен“ је успео да у свом извођјњу покаже све своје вредности: нове хармоније којим је Хајдн експериментисао у првом ставу, Сићилијана, коју прате гудачи пицикатом и серију варијација са орнаментима, канон у менуету и, наравно финале који почиње у молу да би наставило у Де-дуру.
Велики квалитети „Ебена“ су се најбоље могли видети у последњем од серије три квартета које је наручио руски амабсадор у хабсбуршкој империји, гроф Андреј Кирилович Разумовски, па су по њему и добили име. Они су можда круна Бетовеновог достигнућа као композитора квартета. Успех концерта је био тако велики да се „Ебен“ враћа у Салцбург и ове године.
Ја сам ревносан колекционар ЦД-ова овог квартета већ десетак година. Будите убеђени, колико год добро познајете партитуру, открићете у њиховим рукама нове звуке, нове нијансе, нове ритмичке изазове, некада занимљиве дисонанце и увек енергију коју нисте могли да претпоставите да постоји. Наравно, ниједан ЦД се не може упоредити са искуством кога добијете на концерту, па ако сте у прилици, чујте их уживо, јер музицирају по целом свету.
„L’incoronazione di Poppea“, 22. август
Ова представа је уз „Саломе“ била апсолутни хит салцбурске сезоне. У овој поставци дела Клаудија Монтевердија, оца модерне опере, јасно се види да би опера која је остала на апексу музичке уметности – мора да се изведе као драма са музиком.
Сви елементи за велики успех су се нашли на самом пошетку. Инструментално, није се могао наћи бољи ансамбл негошто је „Les Arts Florissants“ Вилијама Кристија (овде је нешто редуциран, па је свирало само 16 ументика). Овај Американац је страсан љубитељ француског барока па се захваљујући његовим напорима дела Лилија и Рамоа данас налазе редовно на репертоарима европских сцена. Његов пионирски рад у популаризовању француског барока је потпомогнут и другим уметницима, а пре свега оркестром „Les Talens Lyriques“ његовог ученика Филипа Русеа, врсног чембалисте и диригента који је свету приказао Рамоа са таквим ритмичким пулсом и дисонанцама какве никада нисте могли замислити у ранијим извођењима. У овој опери оркестар Вилијама Кристија је био на сцени, као у реплици барселонске режисерске екипе „Fura dels Baus“ у прослављеној представи Глуковог „Орфеја“ која се могла видети на телевизијском програму „Film and Arts“. Одлука да се оркестар постави на сцену је била занимљива и смела, и очигледно је потекла од режисера и кореографа, оснивача „Needcompany“ Јана Лауверса. Добили смо заиста узбудљив театар, који је тражио изазове и од извођача и од публике.
За неке пуританце одлука Лауверса да стави акценат на визуални елеменат је истовремено и мана. На сцени су глумци правили непрестану серију „tableaux vivants“ који су били изванредно ефектни. За неке критичаре је толико покрета умањило импакт Монтевердијевог ремек дела. На пример у дијалогу богиња, свака је за пратиоца имала инвалида на штакама, којима су помагале да ходају, па је тако пажња одлутала од партитуре. Можда је режисер хтео да покаже како Олимп помаже напаћеном људском роду?
Уз режију, која је ставила велики акценат на еротску опседност Нерона Попејом, и уз врстан оркестар, фестивал је добио вокалну екипу без премца. За мене је било изненађење чути Соњу Јончеву, коју само из Метрополитена знамо, пре свега као тумача Вердијевих ликова Дездемоне, Виолете и Лујзе Милер. Тим пре што је то опера жанр са којим се она обично не идентификује, иако је певала Монтевердија на почетку своје каријере. Њен раскошан глас је знао да се у бројним диминуендима сведе скоро на шапат „fil di voce“, а у дуетима, достојан партнер јој је била амерички мецосопран Кејт Линдси као Нерон, продукт Линдеман програма Метрополитен Опере. Глумачки, обе уметнице су биле убедљиве, а сасвим је јасно било да је Неронова одлука да остави Октавију била последица слепе страсти и еротског магнета Попеје. Сензуалност, без икакве вулгарности, између два протагониста је била стално наглашена и очигледна. Уосталом, еротска набијеност у којој влада страст, битна је за ову оперу, у којој је свако зло дозвољено да би се дошло до цјља и достигла политичка моћ. Један критичар је напоменуо да су Попејина арије „Singor, deh non partire” и „Nerone, Nerone, addio“ били примери вокалног оргазма. Чак су и костими помогли: она је имала хаљину/спавацицу од сјајног сребра са огртачем боје крви, симбол пожуде и императорске моћи. Опијен Попејом, Нерон пева своју арију „Son risoluto al fine“. Најлепши део опере је њихов дует „Pur ti miro, pur ti godo“.
Од главних улога треба такође истакнути Стефани д´Устрак, као изврсну Октавију: и вокално и драмски је била одлична. Она има можда најпознатију арији у опери „Addio Roma, addio patria, amici addio“. Подједнако је био добар Ренато Долћини као Сенека, премда је мало зачудило да се ова улога баса, коју је некада певао и Борис Кристоф, да лирском баритону. Посебно се истакао у обе арије: „Solitudine amatai Amici, è giunta l’ora“. Контратенор Карло Вистоли се такође истакао као Отоне, ранији лљубавник Попеје, пре свега у великој арији „Drusilla ho in bocca, e ho Poppea nel core“.
Оно што је посебно импресионрало је да су и све друге, мање улоге биле у рукама изврсних уметника: Ана Квинтанс као Друзила, Доминик Вис као Арналта, Леа Лесандр као Валето и холандски тенор Марсел Бекман у травести улози Октавијене дадиље. Ако се појави ДВД са ове представе, немојте га пропустити, а дотле можете видети неколико одломака на Јутјубу, па тако барем делимично и сами стећи утисак о представи.
„ХАГЕН“ КВАРТЕТ, 24. август
Чланови „Хаген“ квартета су првобитно били четворо браће и сестара: Лукас, Ангелика, Вероника, и Клеменс (другу виолину Ангелику је заменио Рајнер Шмид, када се она посветила медицини и научном раду). Музичари су баш из Салцбурга, па тако имају сталну и верну публику, мада су они познато име целом свету већ скоро 20 година. Репертоар им укључује скоро сва дела писана за гудачке квартете, све до савремене музике, па су познати и по томе да наручују нова дела. Често узимају по једног главног композитора у свакој сезони: 2018. акценат је био на Бетовеновим квартетима бр. 18, као и на свим делима Веберна и Равела. Ове године ударни композитор је Шуберт, премда ће такође свирати дела Шостаковича, Бетовена, Дворжака и Шумана. Често наступају са солистима као сто су Мичико Учида, Кристијан Цимерман, Сабина Мејер, Хајнрих Шиф и Јерг Видман. Програм на концерту, како је то уобичајено код ових музичара, је био разноврстан. Почео је гудачким квартетом Витолда Лутославског и „Кројцерсонатом“ (квартетом број 1) Леоша Јаначека, док су у другој половини извели Шубертово ремек дело, квартет бр. 14 – „Смрт и девица“.
Ови музичари имају све квалитете који су им донели славу: интонација ансамбла је беспрекорна, потпуно контролишу вибрато, наравно ту је и савршена техника и уједначени тон. Како то доликује сваком врсном ансамблу, увек вам осветле нешто ново. Чак и у тако познатим делима каква су Шубертова они покажу нештошто вам ранија извођења нису осветлила. Иако је уједначеност звука одлика свих добрих гудачких квартета, вероватно им помаже то што су већина ових музичара свирали заједно док су били деца. Тако им је музицирање увек у једном даху, као да непрестано предају један другоме музичку штафетну палицу и то са највећом могућом презицношћу.
Између 2013. и 2017. године Хаген квартет је музицирао на инструментима Страдиваријуса на којима су разније свирали Паганини , Кливланд и Токио гудачки квартети, а од 2017. године предати су Квартету из Кремоне.
КАТИА БУНИАТИШВИЛИ, 25. август
Ова грузијска уметница ја постигла велику славу још као двадесетогодишњакиња 2008, када се пробила на сам врх елите пијаниста. Била је вундеркинд. Почела је да свира у петој години, већ у шестој је имала први концерт са камерним оркестром Тбилисија, а од десете године се појављује на међународној сцени. Одузело би сувише места да се наброје све концертне сале на којима се појавила од дебија у Карнеги Холу 2008. године. Ипак, мора се напоменути да је ова уметница контроверзна и поделила је публику на велике обожаваоце и на оне који остаји скептични, наравно не на њену феноменалну технику, већ на моћ интерпретације. Снага коју емитује док свира и њена техника ме је подсетила на Ланг Ланга са почетка његове каријере. И код Буниатишвили, често помислите да ће поломити клавир снагом чекица и техником, где је јасно да нема енигме коју она неће решити с највећом лакоћом. То је посебно могло да се види у другом делу програма када је свирала свиту из балета „Крцко Орашчић“ у обради Михајла Плетњова, и још више у делима Листа: „Шпанској рапсодији“, „Мефисто валцеру“ и „Мађарској рапсодији бр. 2 у цис-молу“. Ако је већ поредимо са Ланг Лангом треба се сетити да је овај мајстор променио свој стил, па иако је и даље јасно да нема техничких тешкоћа које не може да савлада с највећом лакоћом, сада се препознају и његови лирски квалитети. По интерпретацији се чак приближио свом земљаку Јунди Лију, који и поред савршене технике, опет посебно у Листу, увек остаје пре свега префињени музичар: није ни чудо да је 2000. године победио на Шопеновом такмичењу у Варшави. Буниатиасвили тако има и огромну публику која је идеализује, али и и оне који је оптужују да и поред тога што може све да свира с највећом лакоћом, некада нема шта да каже. Можда је баш зато, да побије ту сумњу, одлучила да почне свој реситал Брамсовом „Сонатом број 5 у еф-молу“. Ово дело, које је Брамс компоновао са само 20 година, Шуман је похвалио као скривену симфонију композитора кога је назвао „младим орлом”. Није ни чудо када се зна да је то дело велике сложености у пет ставова и да је и по колориту и скали симфонијског и херојског тона. Занимљиво је да Брамс више никада није компоновао ниједну клавирску сонату за време своје дуге каријере. Буниатишвили је разоружала критичаре у другом ставу „andante espressivo“ који је тумачила, како је то рекао један енглески критичар, скоро као успаванку, док је интермецо, кога је композитор назвао „Rückblick“ (реминесцеције), у свој својој симфонијској величанствености звучао као погребни марш
Свита из балета „Крцко Орашчић“ је била пуна хумора и свирана са пуно стила, али наравно и са изврсном техником, на пример „pas de deux“.
А шта да се каже за њеногЛиста? Ту нема простора за критику, јер је и сам композитор био савршен шоумен, па смо на такав екстровертан стил навикли и од таквих интерпретатора његових дела као што је био Цифра. „Шпанска рапсодија“, чији је финале захтевао демонску бризну, је пленила посебном пажњом. На тој брзини, Катји би можда позавидео и сам Лист. Реситал се завршио „Мађарском рапсодијом бр. 2“ коју, иначе, Буниатисхвили често свира на бис. То дело је свирано у аранжману још једног генијалног техничара Хоровица, где клавир имитира мађарски цимбал, то тако као да су људске руке палице које производе брзо поновљене ноте.
Слави Буниатишвили не смета ни то што је дама велике физичке лепоте и што је већ почела шетње у „cross over“, попут појављивања са енглеском поп групом „Coldplay“ на ЦД-у „A Head Full of Dreams“.
Ако у својим 30-им годинама не открије начин да заблиста у свој моћи интерпретације у деоницама у којима техника није најважнија или барем не пресудна, она ће и даље делити публику на обожаваоце и оштре критичаре. Њени поштоваоци убрајају и такве уметнике као што су Марта Аргерич, која је позвала да учествује у свом пројекту у Лугану „Progetto Martha Argerich“ и диригент Зубих Мехта, који је често прати на концертима.
Салцбуршка штампа је позитивно оценила наступ на фестивалу и, наравно, уметница се поново појављује ове годинеса занимљивим репертоаром: Шуберт, опет (наравно) Лист са „Мазепом“ и „Мађарском рапсодијом број 6“ и три става из свите „Петрушка“, која се често налази на њеном програму.
