Kарневал на Tринидаду, 4. и 5. март 2019.
Дошао је март: време је карневала. Највећи је, наравно, у Рио де Жанеиру коме присуствује око два милиона људи. У то време многе кариоке, како се зову становници овог чаробног града, побегну од хаоса који прати карневал. Ако желите да учествујете, требало би да издвојите неколико стотина долара за куповину костима једне од самба школа (заједно, скоро увек, са нојевим перјем), учење покрета самбе и песме ваше школе. Све вам то гарантује једну од највећих експлозија адреналина коју икада можете доживети. Други највећи карневал, о коме се не пише много ван Јужне Америке, одржава се у карипском граду Колумбије , Баранкиљи познатој као дому славне Шакире. Трећи, на који се већ деценију спремам да одем, је у Порт оф Спејну на Тринидаду.Карневал на Тринидаду је велика прослава весеља. Знајући за то, хтео сам да се припремим за ватромет које ме очекује. Одлучио сам да на генералну пробу одем у Карону, био-резерву прелепих мангрова: у сумрак се распламса небо од стотина црвених ибиса који се спусте не дрвеће, док испред њих лењо ходају велике групе ружичастих фламинго птица. Први снажан утисак на карневалу је онај који на вас остави есплозија боја невероватних костима, и наравно лепотице свих могућих раса којима је на 30 степени дозвољено да покрију само мали део тела. Ипак, оно што највише импресионира је заразни „joie de vivre“, оптимизам који све натера да одврате мисли од овог компликованог света пуног криза (а Тринидад је само око 8 километара далеко од несрећне Венецуеле из које се само у Колумбију досеслило у последњие две године милион и триста хиљада избеглица). Весеље је гарантовано сваком: у процесијама учествују не само даме које би слободно могле да конкуришуза Мис Универзум, него и све друге, укључујући баке. На овом карневалу има места за све, нико није искључен. Еротизам је веома изражен, али то овде никога не изнанађује, сви знају колику је важност сексу дао чика Фројд. Такође, за разлику од Рија, овде влада благи хаос. Свако од публике може да уђе у процесију, па смо захваљујући томе могли да фотографишемодо миле воље. Карневал привлачи и много странаца, око 100.000, али не само као посматраче него и као учеснике. Биле су и младе девојке са свих континената коју су понеле са собом атрактивне купаће костиме, а онда се, након боравка у многим салонима и уз помоћ егзотичне шминке, за час посла претворе у рајске птице.И, наравно, музика!!! Музичко наслеђе Тринидада је веома комплексно, јер су се овде настанили прво Шпанци, па Французи (и бели и њихови црни робови са других Карипских острва попут Мартиника и Гваделупа), пре свега за време француске револуције. Онда су, средином 19. века, дошли Индуси да раде на шећерним плантажама, па Португалци са Мадере, и на крају, наравно Енглези, који су остали колонијална сила до незавиности 1962. године. Свако је са собом донео и оставио своју културну, укључујући и музичку баштину. Не помињемо Индијанце и њихову музику, јер су они одавно нестали, још током 16. века. Основни карактеристичан мелос и ритам са овог острва (и суседног Тобага) је калипсо. Био је некада популаран и у нашој земљи, још када га је певао Хари Белафонте. Калипсо, као и сродни каисо потичу још из 17. века и пореклом су из западне Африке. Ипак, највећи допринос музици Тринидада данас дају такозване „steel bands“. То су бубњеви од метала, које свира или само солиста, или групе од двојице, четворице музичара или, пак, читав оркестар. Вештим руковањем палица добијате разне тонове, додуше на много скромнији начин него код цимбала. И као код свих удараљки, а поготово на карневалу, када процесије трају од јутра до мрака, осећате се као да сте под хипнозом. Све је то праћено ведром игром. Пуританце би можда шокирало што се могу видети многи покрети имитације сексуалног акта, али овде то добија сасвим други значај: ради се о акту несташног изазова и наравно, када су темпретуре толико високе, кипи и крв.Бубњеви од метала (онима који не могу да купе софистициран иструмент могу да послуже и лонци и шерпе) имају интересантну музичку историју. Карневали широм света се организују пре ускршњих празника, и обично служе као дозвола за весеље, прославе укључујуци претерану егзалтацију и предавање чулима. Онда, наравно, за Ускрс се исповедају и траже опроштај за грехове. Занимљиво је да је карневал, уз балове са маскама, на почетку (баш као и чувени северноамерички рођак „mardi gras“ у Њу Орлеансу) био приређиван за високе класе. Касније је дошао утицај из западне Африке одакле је преко острва Горе у Сенегалу дошла већина робова у нови свет. Музика за време карневала је пре свега калипсо, као и његова подврста, названа „сока“, која се родила на Тринидаду 1970-их и 1980-их година. Ове године се, међутим, осетио велики утицај латинског ритма, подсећајући нас можда на првобитну шпанску колонизацију, али пре свега на садашњу популарности латинске музике у целом свету. За мене је моћан доказ овог тренда био венецуелански хит „Despacito“ који је недавно трештао са свих радио станица Бутана, земље која полаже толико пазњу аутохтоној култури.Наравно, са свих приколица које су вукле магичне и маштовите фигуре митских птица и аждаја, звучала је и техно музика, са толико децибела да се могло оглувети. Дакле, музички коктел је био комплексан, и вероватно ће постати све више сложен како долазе нови музички ритмови.За оне из Србије који би можда једног дана хтели да виде и доживе карневал, један савет: ако нећете учествовати (а што да не?) требало би да потражите један од бољих ресторана на главној улици (ја препоручујем „Маи Таи“) где са балкона можете да имате одличан поглед на процесије, и да за неколико секунди сиђете на улицу и будете део масе, ако то зажелите. Карневал на Тринидаду је моћан доказ зашто се у многим земљама, као на пример у Бутану, напредак земље гледа не само по економском успеху него и по индексу среће.
