Инструментална нит 53. Мокрањчевих дана
Ако су Мокрањчеви дани, како се често наводи, „нека врста неготинског легата“ чији се трезор већ преко пет деценија богати беседама, натпевавањем хорова и њиховим целовечерњим концертима, ликовним изложбама и научним симпозијумима, програмима камерне и вокално-инструменталне музике, али и садржајно „модернијим“ искорацима, претежно на музичко- сценска подручја или у радиофонско стваралаштво, као и промоцијама дискографских издања и књига (сада и драгоцене монографије „80 година Факултета музичке уметности“ др Иване Перковић) онда, сумирајући утиске с последњег, 53. фестивала, можемо бити више но задовољни. Пишући већ о наступањима већих и мањих вокалних ансамбала (међу којима је репертоарском разноликошћу и надахнутошћу предавања пријатно изненадила и виртуозна Вокална група „Константин“ из Ниша), првенствено оних хорских састава везаних за неготинску Уметничку школу „Стеван Мокрањац“ и Основну школу „Вук Караџић“ који су озбиљно, попут правих професионалаца, стручно припремљени, учествовали (у препуној сали Дома културе) и на ефектној завршној вечери у извођењу популарне и у широком аудиторијуму омиљене, Орфове кантате „Кармина бурана“ (с изванредним солистима, баритоном Драгутином Матићем, сопраном Александром Јовановић и новосадским тенором необичне боје и опсега, Александром Толимиром, које је све, с осмехом подршке и подстицаја, у супериорном диригентском вођству, заједно с Хором и Симфонијским оркестром РТС-а у правом смислу „обгрљавао“ Бојан Суђић), с радошћу запажамо да смо били сведоци успешно оживеле неготинске хорске баштине и да је будућност домаћег певаштва оптимистичка. Том утиску допринео је и пријатан наступ симпатичног хора састављеног од полазника Диригентског семинара који је вредно и амбициозно радио под менторством др Милоја Николића и др Тамаре Адамов Петијевић.
Ипак, неправедно би било не истаћи и високи ниво тумачења инструменталних композиција, која су ове године представљала другу музичку линију фестивала. Тако је, испуњавајући обавезу промовисања нашег стваралаштва, клавирски квинтет „Алтро сенсо“ ту дужност схватио као мисију, посвећујући се већ неколико година „разгртању завесе“ с опуса „олако“ заборављеног композитора и виолинисте Петра Стојановића, једног од оснивача београдске Музичке академије, што агилно радознала Наташа Шпачек, вођа и иницијатор настанка овог ансамбла чини и музиколошким истраживањима, организацијом концерата и предавања, телевизијским и радијским емисијама. За Мокрањчеве дане је припремила ексклузивну изложбу о уметниковом животу и раду, обухвативши и документа из времена пре но што се 1924, тада већ одавно високо позициониран и европски познат музичар, из Беча преселио у Београд. На концерту на Малој сцени биоскопа „Крајина“, публика је срдачно поздрављала овај ретки ансамбл, тренутно једини сталнији те врсте у нас, који је у врх свог избора из Стојановићевог камерног опуса поставио „Клавирски квинтет у це-молу, оп. 9“. Виолинисткиње Теа Петровић Балинт и Бојана Јовановић Јотић, виолиста Јован Стојановић, виолончелиста Душан Кошичевић и пијанисткиња Наташа Шпачек су од почетка спремно, с пијететом, али и пасијом откривали густо засићену звучност, међусобну имитациону „игру“ унутар гудача, заједничко и појединачно „такмичење“, али и сагласност с клавиром, те акцелерирајући раст градације у првом ставу ове позноромантичне композиције, необичне унакрсне, али и дупле гудачке дијалоге у другом, пажљиво вођену експресију у трећем ставу, покретану уједињеном топлом бојом виоле и виолончела, да би у фугату финалног Ronda, прегнантни и врло сагласни инструменталисти постигли управо оркестарску сонорност.
Врхунске домете музицирања достигли су чланови Ансамбла „Метаморфозис“ предвођени својим уметничким руководиоцем Сашом Мирковићем, који се међу нашим водећим виолистима издваја снажном срчаношћу и управо сажижућом енергијом у креирању сваког техничког и изражајног елемента, у целини пленећи потпуно осмишљеним, уверљивим и довршеним извођењем. Избором композиција доследно писаних за соло виолу и оркестар (Д. Табаков, А. Ичмуратов, Д, Јовановић), чак и у „Селишту“ за гудаче Исидоре Жебељан преузимајући примарну улогу, приказао се не само као лидер, него и инструменталиста огромног експресивног дијапазона. У ансамбл се „повукао“ у „Бескрајној Панонији“ наше Александре Вребалов, премда и овде држећи вођство, посебно у импровизационо раскошном завршетку, донетом попут узбудљиво темпераментног, правог циганско-мађарског чардаша. Мајсторство интерпретације приказао је дан касније и на Вечерњој серенади, попут мага у дворишту Мокрањчеве куће осветљавајући остварења српских аутора (Драгане Јовановић, Драшка Аџића, Александре Вребалов и Зорана Ерића) инспирисана свитама за виолончело Ј. С. Баха, тек у „Gavoti“ из Ерићевог „Списка бр. 1“, с шире препознатљивим композиторовим мотивом. Догађај за памћење, приредио је, претпоследње вечери фестивала, и чувени Трио Влатка Стефановског , први пут се својим „жестоким“, али и префињеним концертирањем огледајући пред одушевљеном неготинском публиком. Штета што се у понуђеном огромном репертоару сјајних уметника, међу блиставим импровизацијама, није нашла и нека од тема из Мокрањчевог стваралаштва!
