Владимир Глигорић, Концерт у Свечаној сали Скупштине града, 24. јануара 2019. године
У четвртак, 24. јануара, у Свечаној сали Скупштине града, у организацији Културног центра Београда, одржан је концерт пијанисте Владимира Глигорића. На програму су била дела Јозефа Хајдна, Франца Листа, Сергеја Рахмањинова и српског композитора млађе генерације, Југа Марковића. Хајднова „Соната у Де-дуру (Hob. XVI/37)“ започета је полетно, из свежине усмерене на цели једночасовни наступ, с трагом напетости ишчекивања одговорности да се трасира процес доживљајапублике придошле у значајном броју. Живо је у „Allegro con brio“ на горњој граници темпа, какав, на пример, бира и Соколов за своје тумачење, изнесеног с уједначеношћу и снагом која говори о свесном избору, и самосвести уопште. Та одлучност потврђује се у наставку. Други став „Largo e sostenuto“ изведен је с готово романтичарском дубином, заправо с подсећањем на озбиљне барокне медитације, уз симултане и разложене акорде, уз пунктиран ритам и триолске пасаже. Ведрином, трећи став („Presto ma non troppo“) пристиже као умекшање целокупне драматике и готово шаљиви поздрав, сличан једном који ће нас, језгровит и продубљен, сачекати на самом крају наступа.Глигорић своју публику поштује, али јој не угађа. Суверено води енергију концерта дистанциран и од клавира, готово налик на диригента, не улазећи телом у клавијатуру, уздржан од идиосинкратичних покрета и оглашавања која се неретко срећу међу пијанистима и другим извођачима. Глигорићев клавир је попут партнера у каквом витешком спарингу, изазивач у настојању пијанисте да вам што јасније предочи моћи и могућности захвата, до укупног подухвата његовог пијанизма. Од најпрефињенијег тона до грмљавине или треска водопада, изузетан динамички распон остварујесе такође изузетно истанчаним осећајем за динамичка нијансирања и надградњу. Снажан и технички спреман, Глигорић прихвата изазов клавира пред којим се нађе, и води га с једне до друге границе перформанси.Уз труд око природног срастања и разрастања у сонорности, с чујним дискретним елементима, али усклађеним и укроћеним, без одбеглих тонова, чувајући се зујања жице у одзвуку, неподухваћене прецизним педалом, уз све таласе звука у раскошном динамичком спектру – изграђује се и одржава целовитост звучања. На путу ка монолитном звуку препознаје се порекло из пијанизма самога Рахмањинова, с полетношћу и жустрином као у Гиљелса, држање попут Рубинштајновог, са сувереношћу пијанисте-диригента Ашкеназија или Баренбојма, на трагу Рихтера.Наоко хетероген, концертни програм је сачињен с пуном концентрацијом. Извођење композиције младог аутора, Југа Марковића, налази се у центру концертног збивања. Осу центра исцртава композиција „Ноктурно (за Цилу)“, као омаж старим формама и као њихов коментар, како композитор образлаже своје интересовање и приступ компоновању, детаљно цитиран у пажљиво састављеном тексту уз програм, понуђеном од стране организатора. С освртом на музичке почетке овог композитора, а такође и археолога по вокацији – а лако би се сада претпоставило – и по мотивацији, захватање у детињство и прве сусрете с клавиром, посвећено је драгој особи у чијој се дневној соби тај клавир налазио. Основни тематски материјал наликује на дечија лутања по клавијатури, на смене праваца из којих се надовезују градивни интервали првих акорада под руком. Драматика рекурентног материјала подиже се изненадним громким сфорцатима, секундни сазвуци имитирају звук раштимованог клавира, а последњи, снажно одапети тон – да нестане у еху, као да је онај најтужнији сигнал, када срце заувек стане. Заустављен је тако „Ноктурно“, последња успаванка за срце драге особе, у средишту клавијатуре исрцоликог облика клавира. Целокупна звучна сфера којом се увек полако испуњава дворана у меморији слушалаца, били свесни тога или не, развија се око основног „do“, око којег осцилира мелодија „Nokturna“ застала (и заспала) на горњој вођици, уз Де-дур и де-мол Хајднове сонате, бе-мол „Првог музичког момента“ Рахмањинова, Де-дур „Прелида“, Це-дур „Шестог момента“, де-мол – Де-дур Листовог „Дантеа“, ха-мол „Трећег момента“ Рахмањинова, Ха-дур „Прелида“ Скрјабина.„Ноктурном“ Сергеја Рахмањинова, заправо „Првим“ од „Музичких момената“, наставља се атмосфера ноћне музике, уз варирање изворног материјала. Рахмањинов кроз баркаролу отвара простор за све изазовнија захватања музичког тока у једну и пресипања у другу руку, како током „Првог“ и „Шестог музичког момента“, тако и у „Прелиду“ (бр. 4, оп. 23). Тај „тролист“ Рахмањинова аналоган је „троставу“ Хајднове сонате, док собом уводи у Листову композицију „После читања Дантеа“, дату у Листу својственој игри сажимања и смене елемената сонатног циклуса, „фантазије као сонате“. Отуда се „Ноктурно“ Марковића, својом изреченом усмереношћу ка реинтерпретацији традиције, открива и као маркирана идејна оса Глигорићеве презентације сонатног циклуса и тумачења концепције његових структурних елемената. Током низања ових композиција, строгост форме узмиче пред раскошним садржајем, те изазов пијанисти да одржи сву грађу на окупу, постаје све већи. У извођењима композиција Франца Листа, опасност од распарчавања, фрагментације музичког тока, иначе је посебан проблем. Лист уобичајено и сâм нуди изричит програм, опис, именује расположење које стоји иза композиције, као подстицај коме се она, кроз оспољавања главних носилаца симболике, враћа, одлази од њих и враћа им се обогаћена, пулсира и у том процесу се развија и мења. Посебан је случај ове „белешке“ сакупљених утисака и упечатљиве инспирације, после проласка кроз тако грандиозно дело, какво је Дантеова „Божанствена комедија“. У сачуваном упутству сâм Данте указује (попут неког водича за нас, какав је њему била Беатриче и Вергилије пре ње): обратити пажњу на четири значења; поред дословног, алегорије, моралне подуке, „Божанствена комедија“ има и четврто значење, које је најтеже открити, али је и највредније за појединца, док почива на претходнима – то је оно мистичко. „Комедија“, како је основни њен наслов („божанствена“ додао је касније Бокачо), названа је тако у контексту средњовековне и античке традиције, управо због мозаичности и преплета низа епизода, односно, услед усмерења ка срећном завршетку. Отуда је Листов одговор, уз његову познату изразиту склоност мистицизму – и фантазија, и соната.У тумачењима музичке симболике, елементи прве теме композиције „После читања Дантеа“, тритонус и пунктирани ритам, везују се за „Пакао“, а друге, вибрантна певност тремола и триолских покрета - за „Рај“, све до њиховог споја у захтевном, кондензованом завршетку, као просијавања блаженства душа и рајске женствености Беатриче (или саме Богородице у Емпиреју) кроз обрисе сећања на тежак пут из пакла и чистилишта. Епски елементи и лирски, у функцији су искорака ка мистици, са њих се човек отискује у свом доживљају ка свету, ка оностраном, и ка себи с оне неке друге стране. Глигорић износи и прве и друге елементе у савршеној равнотежи, једнако развијене, једнако продубљене. Његово читање Листа „после Дантеа“, посредовано суптилном изражајношћу у лирици и чврстином у епским моментима, другачије не би ни могло да буде тако дејствено, онда када су ти моменти испреплетани, као у маестрално изведеном финалном сегменту дела.Тако се открива да Глигорићеваправа снага није у самим захватима, она је иза њих, у напору сувереног израза, у владању собом, у снази пијанистичког карактера. Уз искричавост искрености у сусрету са изазовом, која код озбиљних уметника опстаје очувана и позније током живота, показује се пијаниста на дохвату зрелог доба, а напор зауздавања разноликог репертоара није усмерен на клавир, већ путем клавира, на ону емоцију која долази из дубине бића, када оно осећа музику у себи и око себе, неодвојиву од живота, у пулсирању опште животне енергије, у свима и за све.После бурних аплауза позван на бис, пијаниста свира Рахмањинова, реминисцентно, као да је пре захтевне лектире био застао у неким својим мислима, као да заиста наставља тамо где је стао – из срца збирке од „Шест музичких момената“ изводи „Трећи“... На нов позив публике, отпоздравља аутограмом у азбуци Скрјабина, „Прелидом, оп. 2, бр. 2“, у већ добро знаном рукопису и онима који Владимира Глигорића у овој прилици чују по први пут.
