Барокне краљице и хероине
Концерт „Барокне краљице и хероине“ до сада је одржан неколико пута. Од 15-тог фестивала „Чeмбaлo, живa умeтнoст/Ars vivendi clavicembalum“, Коларчевог променадног концерта до последњег извођења у Новом Саду, 21. фeбруaрa у Културнoj стaници „Свилaрa“. „Трупу“ чине - Вeснa Aћимoвић, сoпрaн, Сoфиja Пeрoвић, чeмбaлo, Кaтaринa Ђoрђeвић, бaрoкнa виoлинa, и мoдeрaтoркa музикoлoшкињa Jeлeнa Глушицa. „Барокне хероине и краљице“ је концерт који је припремљен са циљем да се у концертној сезони 2018/2019. обележе два јубилеја – 340 година од рођења Антонија Вивалдија и 260 година од смрти Георга Фридриха Хендла. На трагу савременог представљања класичне уметности, ауторке су направиле игроказ који није само слушање музике, већ су организовале представу са сведеном драматургијом, режијом и костимима. За најширу публику занимљиво путовање у свет Барока, које заводи раскошним хаљинама и одлично сроченом и питком причом музиколошкиње Јелене Глушице која је претходила свакој композицији. Глушица нас својом причом води кроз замршене односе актера опера попут Шехерезаде, заводљиво и питко. Стога, није неочекивано да је публика реаговала веома повољно и да се у галерији «Свилара» чак и стајало. Но, дидактички део Јелене Глушице не би имао смисла да музика изведена на концерту није звучала управо онако како се од Барока очекује. Барокно чембало са два мануала Софије Перовић звучало је сведено, камерно и сасвим деценто. Ово није било «револуционално» тумачење, што је велики плус у мору уметничких «револуција» којима смо обасути, а које немају ни сврху ни оправдан циљ. Исто се може рећи и за виолинисткињуКатарину Ђорђевић чија је барокна виолина отелотворила и завела нас да уронимо у свет Барока. Сопранисткиња Весна Аћимовић је у неким тренуцима нагињала појачаној експресивности, али је укупан утисак да је остала у оквирима салонске барокне естетике. Посебан квалитет овог концепта представља фокус на жене у бароку, што је у нашој средини, до сада била занемарена тема. Изборити се за видљивост жена како у уметности, тако и у историјским токовима, важан је задатак времена у којем живимо. С обзиром на карактер концерта, прва асоцијација би могло бити сећање на професора Душана Трбојевића који је свирао и у најмањим местима у Југославији. Имајући у виду деградиран статус образовања и препуштање културе тржишној економији, стасавају генерације које би се кроз овакве концерте могле образовати.
