XVI Такмичење „Даворин Јенко“
XVI Taкмичење „Даворин Јенко“ отворено је у Руском дому емитовањем видео филма у трајању од петнаестак минута чиме је представљена и делатност Музичке школе у Раковици са именом творца српске и словеначке химне, која данас има 950 ученика и где се настава одвија на пет локација. Основана је 1951. године; Октобарску награду добила је 1987, а на такмичењу које се одвија у дисциплинама – клавир, клавирски дуо и дувачки инструменти до сада је учествовало преко 7.000 музичара из 25 земаља Једна од некадашњих лауреата (из 2012. године) је Ана Ковачевић, која сада ради у школи као професорка клавира. Сећа се са радошћу да је тада као студенткиња добила и награду путовање у Барселону, где је слушала Соколова. Напомиње и да је посебна специфичност овог такмичења што има и категорију за одрасле музичаре (преко 30 година). Са годинама, као и на свим такмичењима, критеријуми и стандарди знатно су се увечали. „Учесници свирају све брже и све агресивније“ – приметила је Јокут Михаиловић, чланица жирија, а њен жири-колега Љуниша Јовановић упоредио је такмичење са трком на сто метара, јер у оба случаја, у том тренутку треба дати највише. Потом је директорка школе, Слађана Шегавчић поделила награде: „Андрија Прегер“ је постхумно припала пијанисткињи Мирјани Шуици Бабић, профењсорки на Факултету музичке уметности и награду „Мирослава Лили Петровић“ коју је примила дугогодишњи клавирски педагог Олга Бауер, која се сетила својих клавирских педагога, Јеле Кршић, која је неговала руску пијанистичку школу и Лили Петровић, која је у Београд унела дух Провансе. Прошле године, поводом 85-годишњице деклатности Руског дома у лепу салу је стигао нови Стенвеј, а на њему је незаборавно засвирала овом приликом Наталија Трул, која је далеке 1983. била лауреат Међународног такмичења Музичке омладине у Београду, чиме је започела њена блистава светска уметничка каријера, а која је ове године била у жирију. Под њеним прстима оживела је раскошна словенска поетика највећег „песника клавира“ Фредерика Шопена, кроз нежну Баркаролу, страсне, заносне немире дух његових скерца (опус 20 и опус 39) и једна мазурка (са тритонусима) коју је извела „на бис“ и кроз индивидуализам не само сваког (од два) Дебисијева Прелида, него и са дивним профилисањем сваког мотива.
