Koларчев подијум камерне музике
Троје сјајних младих уметника, сваки посебно и у саставу клавирског трија приредили су променадни концерт у Коларчевој задужбини. Интерпретирали су најлепше странице руске романтичарске музике написане за овај састав: Елегични трио у ге-молу опус 9 Сергеја Рахмањинова и Трио у а-молу опус 50 Петра Чајковског. Првом од њих његови учитељи, Тањејев и Аренски, подстицали су му маштовитост и младалачки патос. Почетни тактови овог дела подсећају на Увертиру за „Рајнско злато“ Рихарда Вагнера - што се тиче својеврсног таласања гудачких инструмената, али клавир одмах пева на најронатичнији начин болном страшћу композитора који је и сам био одличан пијанист. Лирска тема у виолончелу исказана је у суптилним нијансама piana. Крај је у истом расположењу добоке резигнације, како је дело и започело. Завршавајући свој нежни Трио у а-молу Чајковски је записао: „Посвећено успомени на великог човека (тај уметник био је његов професор, пијаниста и диригент Антон Рубинштајн, а дело је први пут изведено 23. марта 1882, на годишњицу Рубинштајнове смрти и клавирску деоницу свирао је Сергеј Тањејев). Критичар Алшван је притом записао: „То је калеидоскоп слика и призора у коме се као у неком чаробном зрцалу огледа преминули уметник“. У том „музичком огледалу“ романтичарски одсјај имало је ово троје младих уметника који се школују у германским земљама: Уна Станић у Бечу, Ирена Јосифоска у Детмолду, а Иван Башић у Цириху. Они су већ сада прави професионалци и после само пар заједничких проба сасвим су уронили у захтеве ових партитура. Тако су то чинили и пре двадесетак година њихове старије колеге на Номусу, када су долазили са разних страна света, али се одмах изванредно уклапали у камерне звуке. Али, питам се да ли је то права сврха заједничког музицирања? У време када сам ја имала часове камерне музике код Оливере Ђурђевић ми смо уживали у поступном рађању звука које се изграђивало из часа у час, допуњавало, дограђивало и улепшавало. Али данас је „ново време“, убрзано и усхитрено у сваком погледу; музичари су све бољи, али немају више времена да осете ону јединствену драж камерног музицирања (по мом) најлепши осећај који се уопште може осетити при свирању. Њихови концерти остављају у публици блистав траг, али када се врате у Аустрију, Немачку и Швајцарску свираће друге и нове програме, а лепоту клавирских трија са „Коларца“ прекриће нови уметнички изазови.
