Четири деценије рада Филхармоније младих „Борислав Пашћан“
Већ је само по себи фасцинантно што Филхармонија младих „Борислав Пашћан“ делује у нашој средини четири пуне деценије. Први диригент, чије име данас носи, био је најбољи студент у класи легендарног диригента Сваровског. После њега водили су је Павле Медаковић, Бојан Суђић, Антон Колар, Оскар Данон... уз уметничку директорку Даницу Томковић, која је о младим инструменталистима бринула као мајка, организујући им радна летовања, преко 700 концерата, турнеје. Од 2006. године са њима ради диригент Ђорђе Павловић. На јубиларном концерту у Коларчевој задужбини под његовом палицом ови средњошколци и студенти извели су готово професионално веома захтеван и љубитељима музике добро познат програм, свирајући са жаром која је примерена њиховом узрасту. Најпре су уронили у мозаичку драматургију Вердијеве Увертире за оперу „Моћ судбине“ из 1861, чији се трагични крај наговештава већ у првим тактовима Увертире мотивом судбине (са три понављања тона ес). У централном делу наступио је сјајни млади пијаниста Александар Синчук, који је од првих тактова Другог концерта у це-молу опус 18 Сергеја Рахмањинова успоставио готово оргуљску звучност кроз оргелпунктску акордику, али и она префињена само овом инструменту својствена динамичка градуирања у другој патетично-страсној теми и у елегичнои-пасторалном карактеру лаганог става, док је у финалу, у обрушавању моћних акордских громада до пуног изражаја дошао изузетно виртуозни замах пијанисте Синчука. И у „бис-додатку“, у финалним тактовима Свите из балета „Шчелкунчик“ Чајковског – Плетњова пијаниста је спојио не само други део концерта који је био испуњен музиком Чајковског него и причу о девојчици Марији која се у овој бајковитој балетској причи опрашта од детињства управо какав је случај и са нашим младим филхармоничарима. У другом делу интерпретирали су Четврту симфонију чији је програмски садржај Чајковски изложио у писму Надежди фон Мек 17. фебруара 1878. године, завршавајући овај својеврсни либрето речима: „Живети се ипак може“. На крају писма је написао: „Али суштина инструменталне музике управо је у томе да се не може рашчланити и протумачити. Јер, тамо где престају речи, почиње музика“. Ови „Пашћановци“ држе се управо тога. Престају да говоре а говоре музиком. На свакој проби, на сваком концерту, све боље, све речитије. Имали су лепа сола хорне, успоставили су драмски карактер симфоније, а у завршном ставу постигли су бриозни замах. Управо како је њихова младалачка енергија и љубав према музици у њима самима успоставила.
