Све у своје време
Када слушате наступ пијанисте Еугена Инђића, стичете утисак да је неко управо ту пред вама открио најинтимније тајне свог бића. Искреност његове музикалности, очигледна и недвосмислена посвећеност музици, уз врхунско техничко умеће, публику широм света оставља у катарзичном стању. Скромност, непосредност и сталоженост, уз благ и добронамеран осмех, приметно освајају симпатије и ван сцене. Задовољство да водимо разговор са овим, морамо подвући, великим уметником и стекнемо увид у његова размишљања, имали смо након концерта одржаног 17. марта у Крагујевцу, у оквиру концертне сезоне „Convivium Musicum ’19“.
Када сте на сцени, у потпуности владате клавиром и одајете, за публику видни осећај мира и потпуне посвећености делу које изводите. Шта се дешава у Вама док наступате? Видите, то је занимљиво. То је заправо илузија. Ту нема толико много мира, зато што наступ узима доста од мене лично. Што сам старији све више видим оно што у музици може да се уради и, знате, свака секунда се и више него рачуна. Што сте свеснији опасности у детаљима, више сте концентрисани. Одузима ми много времена да достигнем ту илузију мира коју видите.
Наступате солистички, али и са оркестрима. Да ли један од наведених начина наступа код Вас има предност? Лично дајем предност солистичким наступима. И преферирам да соло наступам у мањим салама, не већим од шест стотина, можда осам стотина седишта максимум. Заиста ми се не допада оно што сам радио у Америци. Неке сале имају до три, четири хиљаде седишта и ту губите нијансе. На пример, ако слушамо Хоровица у његовом стану, можете чути више стотина нијансираних боја које је у Карнеги холу једноставно немогуће чути. Са оркестром је другачије. Другачији је ниво пијанисима, зато што се пијанисимо који постижете кад свирате соло, не може чути кад наступате са оркестром.
Да ли пре концерта имате неки посебни ритуал и можемо ли знати који? Једини ритуал јесте да се надам да одспавам макар мало, барем сат времена.
У Крагујевцу сте извели програм у којем су највише заступљена Шопенова дела. Многи сматрају да сте најбољи живи извођач овог композитора. Какво је Ваше виђење и где је Шопеново место у вашој каријери? Шопен је први композитор чија сам дела чуо на клавиру. Постоји филм, стари филм, који сам гледао на телевизији 1950-их година и зове се „Песма за сећање“ (“Song to remember”) o животу Фредерика Шопена. У њему су била позната „Полонеза“ и „Фантазија-емпромпти“. Рекао сам мајци да желим да научим да свирам та дела. Тако да сам почео са похађањем часова клавира. Чак ми је купљена и књига звана „Шопен постаје лак“, у којој су његова дела транскрибована у Це-дур како би могли да их свирате на белим диркама. Данас, као што сви ми професионалци знамо, беле дирке су најтеже за свирање. Укратко, Шопен је у основи композитор уз којег сам заволео музику.
У клавирској литератури, које је за Вас технички најизазовније дело, које је најемотивније, а које носи највише оптимизма? Интересантно, велики виртуозни комади не. На пример пијаниста Годовски је направио транскрипцију Шопенових етида, где је састављао етиде, и једну етиду постављао у леву руку, а другу у десну. Чак и неке од Листових композиција нису толико захтевне или Рахмањинов Концерт бр. 3, који је написан изузетно пијанистички. Технички најтежа дела су, на пример, Шопенове етиде ако их свирате добро. Много су захтевније од Годовскијевих транскрипција или Листових дела, а разлог је у самој музици. Сваки пасаж је битан или као у Брамсу, свака нота се рачуна. Једноставно, ствар је у ономе што Американци називају испуњавање или материјал за поставу. Другим речима, кад свирате Листа, важна је мелодија и постоји више верзија „поставе“, мање или више захтевне. Док код Брамса то не постоји и све је мотив. И за мене је то најтеже, када је музика права, чиста. Питали сте ме за најемотивније. Постоје различите врсте емоција. Не бих да звучим строго, али онај тип хистеричне емоције која се може наћи у делима руских композитора или Листа су за мене ипак мало превише. То је лакше изводити него нешто уздржано као код Шумана или Брамса или Шопена. Тај тип емоције, некако унутрашњи, много је тежи. Tакo je и због технике. Како је свака нота битна, постоји изузетно много емоција у истом минуту, понекад и сукобљених. Док имате прелепу и чисту Рахмањинову мелодију, а ја заиста волим да слушам и изводим Рахмањинова јер ме опушта, ове друге вас море, увек постоји нешто, нека контрадикција. А највише оптимизма доноси... То је заиста тешко питање... Морам рећи, можда нека од највећих Бахових дела, једноставно зато што су тако религиозна. Некако осећате да Бог постоји и то је оптимистично.
Музику и клавир волите од малих ногу. Рано сте почели да свирате и постигли сте сјајне успехе још као тинејџер. У ком тренутку сте схватили да су музика и клавир Ваш животни професионални избор? У бити, то се десило скоро од самог старта. Како сам кренуо мало касније, са осам година, а већ са девет сам наступао са оркестром, нисам замишљао ништа друго осим свирања клавира. Наравно, био сам приморан да идем у добре школе због образовања, чак сам на Харварду учио филозофију и остало, али је клавир увек био центар.
Једном приликом сте изјавили да је клавир за Вас више од ударачког инструмента, да не волите да га користите као таквог, већ да он може да ’пева’. Како постижете да ударац чекића о жицу буде много више од тога? Првенствено мислим да је понекад кривица у самој музици, зато што некад имате написано attacca, али ја не мислим да треба да нападате клавир. Токата, то значи да додирнете клавир, тако да пре ударца ја додирнем дирку. Видите, ако је само ударите одозго, не само што се чекић креће брзо до жице већ чујете и тај „боинг“ звук. Ако, на пример, ударите комад дрвета, ви чујете то дрво, али ако га додирнете не постоји регресија. Поента је бити што ближе диркама, тада је ударац спорији и не звучи тако јако.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
