Диригент мора да буде лидер
Диригент Станко Јовановић један је од водећих диригената у нашој земљи. Концертом у Коларчевој задужбини, уз Симфонијски оркестар и Хор РТС, обележио је 30 година уметничког рада. Била је то прилика да разговарамо о дириговању, музици, оркестрима, професорима који су на овог уметника оставили траг и да сазнамо како он себе види као диригента.
За концерт јубилеја одабрали сте специфична програм – Крубијиев „Реквијем“ и Бетовенову „Осму симфонију“. Ова два композитора су постилу врло близу. Међутим, партитура Керубинијевог „Реквијема“ је веома специфична, као што је специфичан и Фореов „Реквијем“, који сам извео прошле године. То су два реквијема који не личе на реквијеме на које смо навикли, који тумаче буквални текст овог обреда, а то је посмртна миса. Код Форе, а специјално код Керубини, имали су другачију визију текста који их је инспирисао. У питању су дела која нису ни фатумска, као што је код Вердија, ни демонска, као што је код Моцарта, већ имају поруку да треба имати леп живот на овом свету и бити захвални Богу за то, а он нам враћа за то одласком на лепше место. То је веома специфичан однос према тексту. Друга разлика у односу на дела са овом тематиком је то нема солиста и велики задатак има хор, што је веома тежак задатак ансамбл који то изводи. Интересантна је и прича у вези са „Осмом симфонијом“ Бетовена. Она је за мене симболично дело. То је била прва симфонија коју сам у свом животу, као веома млад, дириговао. Тада сам наступао са Београдском филхармонијом. У протекле три деценије сам је дириговао много пута ван Београда и ван наше земље, али никада више у Београду! И ево, после тридесет година, на неки начин заокружујем причу и вратио сам се „Осмој симфонији“. Радује ме што сам је извео са мојим оркестром, Симфонијским оркестром РТС, са којим од тридесет година диригентског стажа радим двадесетшест година.
Када погледате три деценије у назад, како Вам се оне чине? Мислим да сам био најсрећнији човек на свету! Наравно да свако време доноси и своје тешкоће, али морам да кажем да је моја генерација, на неки начин имала и среће. Људи који су у то време водили значајне кутлруне институције су имали много више раумевања према младима и постојао је критеријум који је омогућавао да најбољи крену тај уметнички пут. Наравно, дешавало се, као и у данашње време да се појављују људи којима негде није место. То се не догађа само код нас, већ је присутно и у свету. Ја стално говорим да је разлика између нас и света, кад говоримо о култури и уметности, само у томе што тамо има више пара. Ја сам био срећан, јер је генерација старијих колега, мојих професора, имала другачији однос према свима нама, а специјално према мени. Носим најлепше успомене према мојим професорима, од ниже музичке школе, основне, средње, класичне гимназије, академије на три одсека, где сам био. Посебно сам поносан што ме после свих година моји професори, који су данас још увек живи, помињу као њиховог бившег ученика, а са многима сам постао и кућни пријатељ. То ми је највеће задовољство и велика част! Моја генерација је једна од последњих која је „ухватила“ школу тих последњих великих професора, великих имена. Они нису били пуки теоретичари, они су били пре свега извођачи – композитори, диригенти, певачи, инструментални солисти итд. Хоћу да кажем да смо имали од кога да учимо! Али, то је пре свега било срећно време, јер су ти професори несебично делили своје знање, нису га чували за себе.
На одличан пријем наишли сте и доласком у Музичку продукцију РТС. Када сам дошао до допломског испита, као и остале моје колеге полагао сам аудицију који ћу оркестар добити са њим дипломирам. Ја сам добио Симфонијски оркестар РТС, и на то сам веома поносан. У то време ништа лошији нису били Филхармонија или Опера, али је већина нас младих диригената сањало да уђе у радио-оркестар, јер је поред квалитета, овај ансамбл био неприкосновен, али су ту титулу имали и други ансамбли, посебно Хор, са којима су радили Боривоје Симић и Младен Јагушт. То је за нас било недостижно. Наравно да ми у првом тренутку није на памет падало да ћу се запослити као диригент баш у Музичкој продукцији, али сам био одушевљен што ћу имати прилику да наступам са оркестом на мом дипломском испиту. Седам дана после дипломског је уследио позив. Ја сам дошао код Станка Марушића, тадашњег уредника, који је био некадашњи обоиста оркестра, коме много дугујем и кога памтим са великом емоцијом, који је рекао: „Мали, ево ти списак! Оркестар се једногласно потписао и траже да ти дођеш да диригујеш. Да ли ти то хоћеш да радиш?“. У складу са тим младим годинама сам у себи помислио „Не, ти ћеш да радиш!“. Пристао сам и добио пробни рад, који је трајао две, три године. Прво сам добио задатак да са оркестром снимим различита дела. За припрему сам имао три месеца. Једно од дела је била Коњовићева „Симфонија“, коју су пре мене снимила два велика мајстора - Младен Јагушт и Ђура Јакшић, али не интегралну пратитуру, већ са прескоцима. За та три месеца сам урадио велику ствари, али сам имао помоћ мојих професора - оркестрације Александра Обрадовића, кога сам исто много волео и ценио, и дириговања Јована Шајновића. Они су ми много помогли, дали ми кључне савете и инструкције. Ја сам то завршио и стао за пулт да диригујем. Није ми баш било пријатно, јер никада у животу нисам снимао неко дело. Имао сам термине четири дана, али сам „Симфонију“ снимио за дан и по. Месец дана касније, поново ме је позвао Марушић и рекао „Дођи да потпишеш уговор за ангажман“. То је било 1993. године, а од 1996. године сам примљен за стално. Поносан сам, јер је то заиста био преседан, јер ни код нас, а ни у иностранству, оркестри не бирају диригента. То раде дирекције и уметнички савети, а мене је изабрао оркестар. Ја сам и данас емотивно везан за Симфонијски оркестар РТС и где год да диригујем ван Србије, већ 17 година сам присутан ван граница наше земље, ја увек помислим на моје симфоничаре и то ће за мене увек бити најбољи оркестар на свету.
Ко је одиграо пресудну улогу да постанете диригент? Ја сам био пијаниста, а завршио сам и хармонику. Када сам дошао на Музичку академију код Томаса Амана сам уписао и удараљке. А да постанем диригент – то је била иницијатива мојих професора у средњој школи, који су приметили да ја имам дар за дириговање. Ја сам био ученик МШ „Славенски“ у Београду, и један од предмета које смо имали било је и хорско дириговање, које је држао професор Ламбра Димитријевић. Он ми је много помогао и када сам припремао пријемни испит. Такође, он је био први који ми је сугерисао да би ја требало тиме да се бавим. У тој одлуци су ме подржали и моји другови и сами су почели да врше притисак да се и ја определим за ову професију. Сам пријемни испит је био веома интересантан. Ја сам изашао на пријемни са својим другарима из „Славенског“ који су чинили хор са којим сам се представио. Тај хор су чинили пијанисти, теоретичари, заправо сви који су хтели да ми помогну. Спремили смо „Осму руковет“ Мокрањца, изашли на пријемни и после тог дела пријемног пришла ми је Даринка Матић Маровић и питала: „Јели мали, а где пева овај хор?“ Тада сам ја на ходнику добио аплауз од мојих другара, којима је то била потврда да су били у праву што су ме наговорили да упишем дириговање. И тада се тек мени упалила лампица и тврдоглаво сам истерао да уђе, у класу Јована Шајновића.
Ко је ту кога бирао – професор Шајновић Вас или Ви професора Шајновића? По закону, тадашња прва година је била хорско дириговање и сви су ишли код Даринке Матић Маровић. Међутим, мене је много више од хорског занимало оркестарско дириговање. Ја сам маестра Шајновића изабрао, јер ми се веома допао када сам га, још као средњошколац, први пут на једном концету видео како диригује. Допало ми се како је дириговао. Он није пред оркестром претерано темпераментан, али је оркестар Филхармоније звучао апсолутно маестрално! На том концерту сам први пут чуо и музику Рихарда Штрауса. Када сам долазио на академију на пријемни ја нисам познавао професора Шајновића, али сам веровао да ми може помоћи диригент кога сам познавао, данас на жалост покојни Александар Вујићу, који је био и успешан композитор и пијаниста. Позвао сам га и питао „Како ја могу да дођем до професора Шајновића?“ Рекао ми је да је то мудар избор и упутио када га могу пронаћи на факултету. Тог дана ја сам сео у ходник спреман да чекам професора Шајновића колико год треба. Имао сам срећу да је он веома толерантан, волео је студенте и имао је разумевања за њих. Када сам га видео у ходнику, пришао сам му, представио се, рекао да желим да ме чује како свирам, певам, све што знам и да ми каже да ли сам способан за посао диригента или не. Он се насмејао, био је изненађен, али је рекао да му једна студенткиња није дошла и да може одмах да ме чује. Код њега сам се задржао око сат времена. Ја сам одмах сео за клавир и почео да свирам, што је егзибиционизам који и данас брижно гајим. Он ме је куртоазно слушао пет минута, а онда ме је зауставио, јер га уопште није занимало како свирам. Желео је да разговарамо о музици. После тога сам дошао на пријемни. Без икаквог упозорења, када се завршио официјелни део маестро је устао и рекао: „Ви сте већ оцењени, а ово Вам нећемо узети у обзир. Али ја хоћу да нешто пробамо“. За мене је то био стрес, јер то није био уобичајени део испита и нисам знао шта ме чека. Тада су пријемни испити били отворени за јавност. Он је устао, на мој шок, али и на шко публике и комисије и рекао „Ја ћу нешто младићу Вама нешто да свирам, а Ви ако не погодите то неће улазити у оцену“. Шта је он заправо хтео? Хтео је практично да провери оно о чему смо разговарали да ли заиста нешто знам о музици или сам само набубао за тај разговор, да бих га фасцинирао. Сео је за клавир и почео да свира музику, која уоште није планом прописана за погађање за пријемни. За пријемни је потребно да познајете партитуре до Чајковског и Брамса. Он је прво свирао Штрауса „Тил Ојленшпигела“. Маестрално је свирао клавир. Ја сам то погодио. Затим Малера „Четврту“, и то сам погодио. Професор Шајновић је рекао „А сада ћу свирати нешто што ни један студент није погодио“. И онда је почео да свира увод за трећи став „Седме симфоније“ Антона Брукнера – Скерцо, и док је он свирао тај увод, ја сам пришао за други клавир и одсвирао соло трубу. И тада сам добио аплауз мојих старијих колега који су слушали пријемни. Аплаудирала је и комисија. Тако сам ја на велика врата ушао на Академију, али то није био крај маестрових мука са мном. Рекао ми је да су ме примили, али да код њега могу бити тек од друге године. Приредио сам други шок маестру рекавши да ћу онда следеће године уписати дириговање. Или код њега или ништа. Рекао ми је да не будем тврдоглав него да се следеће године пребацим код њега. Био сам упоран у својој бандоглавости, захвалио се и отишао. Прошло је десетак дана, звони телефон, дигне слушалицу и чујем: „Шајновић на телефону, бићете код мене од прве године, дођите сутра по распоред и идите дођавола!“. После сам сазнао да се лавовски борио да ме узме од прве године, без обзира на реалне правне и организационе проблеме. Од тог тренутка је за мене почела диригентска авантура, која још увек траје!
Ко Вам је све био у комисији? У то време је заиста било тешко положити испит. Поред Даринке Матић Маровић, која је тада била декан, били су Јован Шајновић, Антон Колар, Станко Шепић, Слободан Бурсаћ, Живојин Здравковић, дакле еминентна имена када је дириговање у питању. Ја сам само на помисао на та имена од страха једва ушао на тај део пријемног.
Какав је Шајновић био као професор? Шајновић је био професор који вам је давао онолико колико сте тражили. Ја сам био књишки мољац и волео сам да копам по партитурама. То је одмах схватио и са мном је много радио на интерпретацији, стиловима, драматургији дела. Научио ме је да је диригент интерпретатор, а не координатор, како се на жалост код нас мисли. И научио сам оно најважније, да „Са пулта треба говорити музичку истину…“
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
