О импровизованој музици из угла науке
Премда различити музички жанрови попупарне музике као што су рок, поп, фолк, турбо фолк, реп, метал, панк, техно и други имају своју публику у нас, као и уметничка или џез музика (додуше ове потоње мање бројну), истраживања показују да и импровизована музика има своје обожаваоце који чине ову сцену живом и креативном. На овакав закључак наводи, наиме, истраживање које је подржао Секретаријат за високо образовање и научно-технолошки развој Аутономне покрајине Војводине1. Реч је о музиколошком пројекту под називом „Новосадска сцена импровизоване музике – историја, теорија, пракса“ који предводи др Немања Совтић, доцент на Катедри за музикологију Академије уметности у Новом Саду. Идеја пројекта јесте да се направи архива снимака разговора са учесницима ове сцене од осамдесетих година 20. века па све до данас која ће, заједно са архивском грађом фотографија, носача звука, плаката и програма о овом најслободнијем, а уједно и најинтригантнијем начину музичког изражавања, представљати базу података за даља истраживања импровизације на нашим просторима.
Према саговорницима пројекта, почетни импулси за развој сцене импровизоване музике у Новом Саду дошли су из два различита правца. Један је иницирао композитор Рудолф Бручи који је, упустивши се у експерименте са техником алеаторике, увео случај и импровизацију у уметничку музику. Његовим корацима кренуо је Ерне Кираљ, композитор,етномузиколог и дугогодишњи уредник Редакције мађарске музике Радио Новог Сада, чија су дела, заједно са Бручијевим, представљала једно од упоришта новосадске сцене импровизоване музике. Онасу у себи спојила европску музичку авангарду, радиофонију, звучни експеримент и фолклор војвођанских народа што ће постати важно обележје њихових уметничких сензибилитета.
Модернистичка стремљења током седамдесетих година резултирала су, међутим, не само врхунским делима Бручија и Кираља, већ и остварењима њихових савременика, такође заинтересованих за технику импровизације. Тако су се у овом пољу окушали Душан Радић, Каталин Ладик, Бранимир Сакач и други.
Друга „линија“ креирања музичког садржаја кроз импровизацију кренула је из „Новосадског џез фестивала“ који је осамдесетих година 20. века представљао жариште импровизаованог звука представљајући у то време највећа имена европске и светске џез сцене. У оквиру овог фестивала стасали су и млађи новосадски ствараоци и унели промене својствене новом времену. Нестајање границе између различитих музичких жанрова и делимична измена статуса уметничког дела само су неке од промена које су заслужне за темељнију улогу импровизације у настајању музичких остварења. Стеван Ковач Тикмајер, Борис Ковач и Митар Суботић, свако у свом домену, значајно су допринели синхронизацији импровизационих и осталих композиционих стратегија са тадашњим светским стремљењима, утирући пут живим прожимањима џез, „world“ и техно музике.
Tоком осамдесетих у Новом Саду импровизованом музиком бавили су се и уметнички колективи као што су „Абакус“, „Пре и после тишине“, „Телал Виг“ и „Каод Зуденес“. Ове колективе чинили су појединци од којих су неки и данас присутни на сцени. Пре свих, то су Александар Царић, Зоран Пантелић, Александар Шумар и Владимир Орешковић. Значајан допринос дали су и Љубомир Живковић, Бела Мариаш, Зоран Лекић, Жофија Нађ и Леа Толнаи. Простори импровизационих активности и звучних експеримената били су тада, између осталих, клуб „Соња Маринковић”, Жута кућа, кафе „Рупа”, галерија „1. мај“ и атеље у улици Јована Суботића који су актери на сцени звали „Код себе”. Крај осамдесетих година обележило је деловање групе музичара, ликовних уметника и активиста познатих као “Друга новосадска сцена”. Они су настојали да на локалну сцену пренесу искуства британских састава из шездесетих година, подстакнути деловањем Криса Катлера и његових продукцијских компанија. Поред састава „Ове сезоне ведри тонови“ и „Cirko dela primavera“, у том периоду била је активна и група „Научници“ (мађарски Tudósok), чија је продукција била ближа професионалном стваралаштву у сфери уметничке и џез музике.
Распад Југославије имао је девастирајући утицај и на новосадску сцену импровизоване музике. Већина актера на сцени била је током деведесетих година принуђена да напусти земљу. Они који су остали, нису били у прилици да делују са ослонцем на постојеће формалне или неформалне институције, будући да су те институције углавном делиле судбину земље. Крајем деведесетих, тачније 1997. године, долази до обнављања активности на подручју импровизоване музике, и то оснивањем – како га организатори одређују – фестивала актуелне музике под називом „Интерзон“. Овај фестивал, чији су иницијатори били Ивана Инђин и Борис Ковач, успео је да поново анимира ствараоце који су током ратних година махом апстинирали од импровизацијских наступа. Од уметничког, али и симболичног значаја био је и Кираљев повратак на сцену, који, нажалост, није дуго трајао. Вреди истаћи да је, од периода обнове, преко развоја почетком двехиљадитих, па све до данас, сцена новосадске импровизоване музике обогаћена новим елементима. Реч је о елементима који су везани за питања музичког израза, али и о онима који се тичу шире уклопљености у друштвене токове. Поред фестивала „Интерзон“, најзначајнији подстицај даљем развоју новосадске сцене импровизоване музике дао је циклус новосадских концерата названих “Импростор”, организованих до сада више од стотину пута. Организатори су равноправно пружали шансу неафирмисаним и већ познатим уметницима из целог света, посебно негујући локално стваралаштво, али и „градећи“ публику путем радионица, предавања и сарадње са другим културним институцијама. У почетку, окосницу организације чинили су Иван Чкоњевић и Владимир Рашковић, а касније су им се придружили и Филип Ђуровић, те Марина Џукљев.
Значајан, вишедеценијски допринос импровизованој музици у Новом Саду дао је и композитор и виолиста из Сенте, Силард Мезеи. Премда се његов стваралачки приступ може довести у везу са уметничким праксама Ернеа Кираља, али и мађарског аутора Ђерђа Сабадоша који је крајем осамдесетих често гостовао у Новом Саду, Мезеи представља сасвим особену појаву на музичкој сцени. Са својим ансамблом претежно састављеним од истакнутих новосадских музичара као што су тромбониста Бранислав Аксин, контрабасиста Ервин Малина, перкусиониста Иштван Чик, тубиста Корнел Папишта, кларинетиста Богдан Ранковић и други, Мезеи је реализовао већи број дискографских остварења са музиком која настаје у међупростору између композиције и импровизације.
Сцена импровизоване музике у Новом Саду у континуитету функционише без финансијске подршке институција. Поједине установе, попут Музеја савремене уметности, Завода за културу Војводине и Академије уметности, повремено пружају логистичку подршку, отварајући своја врата уметницима са ове сцене. Међутим, опстанак импровизоване музике у навећој мери зависи од самоорганизовања самих музичара и њихове сарадње са клубовима и друштвеним центрима као што су Нублу, Матерра Место, Црна кућа 13, КЦ Лаб и другим. Доласком млађих професора и сарадника на Академију уметности, уз старије предаваче, расположење према неговању импровизоване музике као да се значајно „поправило“. Сада се вештина и уметност импровизације уводе кроз различите ваннаставне и наставне активности, о чему се највише брину проф. Бранислав Аксин, доцент Ненад Марковић и асистент Ђорђе Марковић. Управо њихов ангажман говори у прилог организованијег деловања извођача импровизоване музике у Новом Саду. Могло би се очекивати да ће Академија уметности као високошколска установа све активније играти улогу медијатора између различитих светова уметности и уметничких интересовања локалне заједнице. Питање о будућности импровизоване музике у Новом Саду у многоме зависи управо од потенцијалног испуњења овог очекивања.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
