Дизајн звука у радио-драми

Радио-драма као форма радијског изражавања присутна је на програму Радио Београда још од његових почетака. Прву су слушаоци били у прилици да чују 24. марта 1929. године, првог дана када је Радио Београд започео са континуираним емитовањем програма. У питању је била драматизација народне песме „Ђакон Стефан и два анђела“. У то прво време садржаји драмских форми бирани су на основу популарности комада у позоришту, са претпоставком да ће се, уколико се драма свиди публици у позоришној сали, свидети и радијским слушаоцима. Од тог времена ова медијска форма се у Србији одржала све до данас, као део програма Радио Београда (РТС) и Радио Новог Сада (РТВ). Импресиван је и податак да је у последњих педесет година у Радио Београду архивирано око 4000 емисија овог типа и око 1000 драма за децу. У свакодневној продукцији програма данас се производи око 50 радијских остварења ове врсте годишње.
    Радио-драма као форма радијског изражавања представља, за сваког дизајнера звука, највећи изазов када је у питању креирарање звучне слике. У контексту овог посла његов задатак је да синтезом основних елемената звука - говором, музиком, звучним ефектима и амбијенталним звуком, изрази драмски текст подстићући процес у оквиру кога се аудитивним средствима код човека подстичу и визуелна чула. 
Реализација драме је резултат тимског рада у коме учествују уредник (одабира драмске текстове од којих ће бити снимљена радио драма), драматург (сарађује са писцем у смислу побољшања текста и прилагођавања радију), организатор (организује снимање), продуцент (дистрибуира материјална средства), лектор (контролише граматичку исправност изговореног текста) и глумци (тумачи лик драмског дела према редитељским упуствима, али и према свом личном доживљају пишчеве замисли). Ауторски печат пројектима оваквог типа дају драмски писац, редитељ, дизајнер звука и музички сарадник или композитор.
    Веома важну улогу у процесу креирања радио-драме има дизајнер звука. Као најближи сарадник редитеља он обликује целокупну звучну слику и даје ритам и динамику звучним целинама. 
    Дизајнер звука који је свој радни век посветио потребама програма Радио Београда је Милан Филиповић. За тридесет и пет година креативног рада учествовао је у стварању преко 400 радиофонских остварења. На Међународном радијском фестивалу у Техерану освојио је другу награду за дело „Писмо из 1920-те“ редитељке Нађе Јањетовић. „Рад на овој форми“, каже Филиповић, „је креативан и врло динамичан посао, који доноси много задовољства дизајнеру звука. Процес настанка садржи велики број компонената које утичу на сам квалитет дела. Потребно је текст прилагодити медију. За то су задужени писци и драматурзи. Ауторски тим улази у процес снимања када је текст спреман. Редитељ у односу на текст, одабира глумце, водећи рачуна пре свега о боји њиховог гласа и вештини глуме пред микрофоном. Снимању претходи предпродукција у оквиру које се до детаља осмисли процеса продукције. Затим следе пробе са глумцима и снимање текста, у коме учествује и лектор. Сваки монолог, дијалог или групна сцена снимају се више пута, односно праве се и тзв. дублови, међу којима се, касније, прави избор оних који ће ући у финалну верзију драме. Уколико је потребно, у студију или на терену, снимају се неопходни звучни ефекти који ће бити коришћени у монтажи. У реализацији 
Милан Филиповић, дизајнер звука

дела се користии фонотека Радио Београда, која поседује велику ефектотеку, која је стварана последњих 50 година. У њој се налазе уникатни звучни ефекти који се и данас употребљавају у продукцији драма. Након монтаже текста, одабиру се ефекти и музика. Музика може да буде специјално компонована за потребе пројекта или да се користи већ постојећа, архивска. Избором музике завршава се друга фаза снимања. Следећи корак је монтажа, а потом и коначно усклађивање свих елемената звучне слике.“
    Зоран Узелац је још један дизајнер звука Радио Београда чије је поље професионалног интересовања радио-драма. Иако се овим медијским жанром бави тек пет година, за реализацију пројеката користи своје дведесетпетогодишње искуство на различитим пословима у области снимања звука. Потписао је око 150 драма, а добитник је „Повеље Витомир Богић“ за допринос радиофонији, награде коју добијају ствараоци који својим квалитетом рада и креативношћу начине искорак у овој врсти уметности. Такође, учествовао јеу креирању радиофонске поеме „Велики камен“ Иване Стефановић, која је добила престижну награду При Италија (Prix Italia) на Међународном фестивалу радија и телевизије у Италији. Дефинишући сопствени креативан однос у стварању овог драмског жанра, рекао је: „Радио-драма је особен уметнички израз. Она је посебан ентитет, мада има додирних тачака са осталим уметностима. Комуникацију са публиком остварује искључиво звуком. Научници тврде да човек 90% информација из сопственог окружења перципира визуелним рецепторима. Нама остаје само тих 10% информација које се перципирају аудитивним и тактилним путем, што значи да је сваки пројекат прави тимски изазов. Зато у креативном приступу стварањаморамо да водимо рачуна да је креирамо за савремену публику. Такође је важно одабрати адекватан креативни приступ у зависности да ли стварамо радио-драму или радионицу звука. За реализацију драме користимо глумце и драмску форму. Приликом снимања користимо звук на начин да се слушањем стиче утисак да постоји мизансцен и простор. Уз помоћ основних његових елемената дочарава-

Зоран Узелац прима награду ,,Витомир Богић,,
Зоран Рангелов

мо различите драмске ситуације, које је задао драмски текст. Уколико је редитељска замисао у тумачењу драмског дела концептуално модернија, у том случају и имамо веће могућности за креативно изражавање. 
Реализација радионице звука одвија се на другачији начин. Много је слободнија, јер не постоје ограничења драмским текстом. Наш задатак је да посредством аудитивних компонената дочарамо причу која је егзактна као у радио-драми, али користи другачија средства изражавања. Она је по изражајним средствима између драме и музичког дела и омогућава највише простора за експеримент. Експеримент подстиче креативност. Посебно нам у прилог иде убрзан развој науке и технике, који је донео велики број савремених уређаја. Међутим, без обзира што је технологија напредовала и омогућала нам лакшу и квалитетнију обраду звука, није нужно да ће она побољшати квалитет дела. Она пре свега омогућава да више људи може да се бави снимањем радио-драме.“
    Редитељ Зоран Рангелов, са дугогодишњим искуством у Драмској редакцији Радио Београда, који је редитељски осмислио преко 200 радиофонских дела, указао је на велики значај целокупног креаторског тима, а посебно на важност односа који се успоставља између њега и дизајнера звука: „Из угла редитеља, улога дизајнера звука у креирању једног радиофонског дела је веома битна. Ако редитељ има идеју и тумачи текст на одређени начин, дизајнер звука је човек који материјализује редитељску идеју. Редитељ доноси идеју реализације, али за тај процес мора да се консултује, пре свега, са својим најближим сарадником који је задужен за звучну слику, са циљем да заједнички налазе најидеалније решење у креирању драме. То креативно решење верификује читав ауторски тим. Самим тим што учествује у креирању једног радиофонског дела и што га реализује, он је и коаутор тог дела. Искрено верујем да ова врста уметности стоји на чврстим ногама на нашим просторима. Имамо толико квалитетних и креативних писаца драмских текстова, композитора, дизајнера звука и редитеља да мислим да је светла будућностовог драмског израза у Србији загарантована. Личног сам мишљења да свет доживљавамо чулом слуха, иако је опште мишљење да га доживљамо чулом вида. Можда је наш први утисак у спознаји ствари визуелни, али да би схватили суштину нечега ми морамо то и да чујемо. Данас можете видети много људи на улици са слушалицама у ушима. Нешто слушају, а то нешто значи. Такође, људи су данас затрпани визуелним материјалом и када се сретну са нечим другачијим, застану да тако нешто саслушају до краја и то им прија. Ту видим велику наду у будућност радио-драме.“
    Радио-драма је, у свету, а и код нас, у једном историјском периоду запала у кризу. Сматрало се да ће развој интернета и нових аудио-визуелних форми угрозити њен опстанак, међутим радиофонски делатници су мудро искористили технолошки развитак. Уз помоћ подкаста (дигитална датотека која садржи аудио или аудио-видео запис који се дистрибуира путем Интернета) омогућили су слушаоцима да независно од термина емитовања на радију, одслушају дело у временском периоду које им највише одговара. На тај начин и радиофонска форма није нужно везана за радио као медиј на коме се она искључиво емитује. Продукција ове врсте уметности у односу на друге (ту пре свега мислимо на филм) има мали буџет, а веома много даје у уметничком и креативном изразу. Можда су све ово разлози због чега у свету њена популарност поново расте. Надамо се да ће ова врста стваралаштва повратити стари сјај и да ће се вратити на велика врата, те и код нас пронаћи пут до слушалаца нове генерације.    
 

 

 

 

Share on Facebook
Share on Twitter
Please reload

  • Facebook Basic Black
  • Twitter Basic Black
  • Black YouTube Icon
Поклон ЦД
Награда Музика Класика
Фестивал
Музика Класика Light

Доступно и на

© 2018 muzikaklasika.com

  • Facebook Social Icon
  • Twitter Social Icon
  • YouTube Social  Icon
This site was designed with the
.com
website builder. Create your website today.
Start Now