Шта је музика и зашто је слушамо?
Шта је музика и зашто је слушамо? Да ли је црвкут птица музика? Да ли је дечији плач музика? Да ли је она само ритмичко уређење тонова, алгебра звучних таласа или језик над језицима. У односу на све друге уметности, она најснажније покреће и мења свест. Предпостављам да тачна дефиниција шта музика јесте, а шта није, не постоји. Међутим, и ван домена музичке теорије, у свакодневном животу, музика има огромну моћ над човеком и над целокупним друштвом. Музика је саставни део живота. Музика је свуда око нас. Утолико је значајније да схватимо да је она нешто више, јер најчешће буди осећања и зато нас толико привлачи. Данас се музика значајно разликује од музике ранијих времена. Њен вртоглави прогрес последњих деценија, доводи до звучне конфузије код великог броја љубитеља квалитетног звука. Савремена музика, како уметничка тако и популарна, у себи садржи и неке друге сегменте звука, што раније није био случај. Неретко, у оквиру је днемузичке нумере можемо чути звучне ефекте, амбијентални звук, разне врсте електронских ефеката и слично. Како, онда, слушајући неки носач звука, да препознамо квалитетан снимак? Да ли смо сигурни да слушајући одређено дело правилно запажамо све елементе звучне слике, или можда нешто пропуштамо? Одговори на ова питања нису једноставна. У старту морамо да схватимо да је сваки човек индивидуа за себе. Да има личне афинитете у избору и начину слушања одређене врсте музике. О укусима не би требало расправљати. Покушајмо да се приближимо одговору на ово интересантно питање, тако што ћемо анализирати основн епараметре звучне слике.
На самом почетку, требало би напоменути да је потребно да се музичко дело слуша у адекватним условима. То пре свега подразумева квалитетан пар звучника. Као последња карика у аудио ланцу, звучник има једну од најважнијих улога. Суд о техничком квалитету, естетској и уметничкој вредности снимљеног материјала, доносимо на основу слушања репродукције преко звучника. Због тога је изузетно важно да звучник својим особинам што мање утиче на репродукцију. Дакле, од звучника очекујемо високу верност репродукције. Важно је да у звучној слици настало јрепродукцијом преко звучника прецизно чујемо међусобне односе појединих звучних извора. Није занемарљив ни утицај просторије у којој се звучник налази. Најквалитетнији звучници неће дати добре резултате ако се поставе у лоше обрађен акустички простор. Акустички обрађен простор, који је прилагођен за слушање на звучницима, предуслов је з аквалитетн ослушање добре звучне слике.
Шта је звучна слика, које су јој карактеристике и како се ствара? Особине звучне слике огледају се у слојевитости и променљивости простора чију илузију она ствара. Звучним записом може се тежити да та илузија простора буде што вернија слика реалног простора или, пак, да се створи сасвим аутономан простор, тј. илузија простора, чија звучна слика не одговара оптичкој стварности. Звучна слика, коју слушалац доживљава, наметнута је од стране дизајнера звука. Баланс, звучна перспектива, локализација звучних извора, најбитније су карактеристике звучне слике. На који начин ће оне бити уткане у звучни запис, одлука је дизајнера звука. Јако је битна вештина преноса свих ових параметара до слушаоца и ако се они верно пренесу, онда ће тај музички снимак заувек остати део уметности снимања звука.
Није редак случај да се концерти различитих жанрова музике преносе уживо истовремено за радио и телевизију. Различитост у перцепцији ова два медија намеће и различите приступе у креирању звучне слике. У радијском преносу концертног извођења је дозвољено стварати илизију простора. Разлог је једноставан. Радио нема визуелну компоненту. Правилан спој слике и звука за телевизијске преносе музичког извођења је деликатан посао и захтева велико умеће и искуство. Углови кадрирања код слике представљају велике препреке које дизајнер звука треба да превазиђе, како би створио добру звучну слику. Планови у слици и њихова промена са собом повлаче и интервенције у звучној слици. На пример, оно што је у крупном плану у слици требало би да буде доминантно и у звуку, мада је то супротно музичком аспекту. Намеће се потреба да редитељ телевизијског преноса познаје музичко дело или да поред себе има музичког продуцента, који ће му на време указати на музички садржај који следи. Дизајнер звука, дакле,треба да оствари такву звучну слику, која ће својим квалитетом задовољити шири круг телевизијских гледалаца. На неки начин,он мора да помири непомирљиво, а да при томе не наруши основне музичке критеријуме који прате разне музичке жанрове.
Пред читаоцем овога текста је сада изазов да све горе набројане тезе и правила што више пута провери у пракси и потом формира сопствени суд, како би му, ако жели, слушање одређеног музичког материјала постала рутина. А у рутину прелази онога тренутка када сву емпирију слушања музике и теоретско знање преточи у најбитнији сегмент – објективно слушање музике. Имајмо на уму да је веома тешко да се створи неутрална ситуација слушања и да је наша способност анализирања звучне слике често под утицајем интелектуалног размишљања или, једноставно, под утиском визуелног окружења. Другим речима, ако знамо шта желимо да чујемо или шта очекујемо да чујемо, у стању смо да себе убедимо да је баш то оно што и чујемо. То је проблем и у свакодневном животу. Десиће нам се да, после извесног времена, слушајући неки нама омиљени снимак, за који смо били убеђени да је одличан, имамо мноштво примедби, јер је у међувремену у нашој подсвести нестало визуелне компоненте окружења.
И зато не губите време. Посветите се квалитетном слушању и уживању у музици.
