Продужена смрт
Иван Деспотовић био је воћка звана „двојанац“. То је онај плод који има облик двоструког плода јер су се заправо два плода и спојила у један, попут близанаца, често код трешње или шљиве. А Ивана су тако звали јер се није знало, у Европи, да ли је бољи композитор или пијаниста. Скоро сам прочитао чудан интервју у једним француским новинама за културу и том приликом наишао на веома чудна размишљања уметника. Наиме, тврдио је да се преко смрти потоњих композитора само продужава смрт великог и највећег од њих – Волфганга Амадеуса Моцарта, и да је све што је после њега написано само „настојање на варијацијама”, те да је оно суштаствено већ речено. Интервјуиста је тачно записао: „Моцарт, највише га волим, јер написао је све моје композиције пре мене, а нисам га слушао док сам их складао, а нарочито није он мене слушао – умро је 225 година пре моје смрти“ (Било је чудно што није навео неки други „репер“ за разлику у њиховим годинама, него смрт, раздељујући тако две смрти. Али кад се узме то што је казивао о „продуженој смрти“ између два композитора, његовој у односу на „претечину“ – то је било складно и тачно са наведеном разликом између две, Моцартове и његове, смрти. Односно, конкретним годинама Моцартове и разликом од 225 година нешто је и поручивао јер била је тад 2016. г. што је тачно 225 година после 1791, кад је Моцарт готово тајно покопан на малој парцели маленог сеоског гробља у близини Беча, пет километара удаљеног. Иван Деспотовић је још рекао: „Да није сахрањен тако скромно, без обреда и свештеника, и можда у заједничком гробу за седморо, јер се сва ограђена и уређена гробља у градовима нису могла ширити колико се тада умножавало мртвих, дакле, да није тако отишао, можда га свет не би ни упамтио као највећег и најталентованијег композитора у Европи, a овако су осатла и његова дела, музика на којој смо се сви ми потоњи рађали. И сад прављени од те уметникове грађе, ми смо, живећи ту музику и помало је развијајући ка рукавцима, ми смо као он и умирали – његовом смрћу“. Затим, како се тих дана, по интервјуу, одржавао и Иванов концерт у Паризу, и то на „Дан музике“ (21. јун, „Најдужи дан године“) реших да се нађем на том догађају, јер „присутност скоре смрти“ у интервјуу тражила је да видим тога човека. Седео сам „у профилу“. Дакле, човеку високом близу два метра, сам гледао профил и врло дугачке руке, са прстима који су деловали још дуже, као да су припадали неким још дужим рукама, Нарочито су ме привукли ти огромни лукови прстију, којима је постављао полу-ореол над диркама које сам срећом могао да видим све, јер ми је и клавир био „у профилу“. Мало је десна рука заклањала леву, али честим подизањем десне шаке, виђала се и лева, мада се она била „добро чула“ јер ју је уметник имао бољу од десне и то савршено бољу. Иначе, извођач је лукове прстију држао довољно над клавијатуром , тако да су јагодице као пијавице вребале одређен тренутак, који по партитури увек стигне, да се, брзином убризгавања змијског отрова, сруче на дирку. Испод тих лукова видела се и лева рука, једнако савијена у прстима и зглобу шаке. Лукови прстију, као ореоли, као дýге, грлили су дирку од ивице све белих, па до ивице у дну, и црних и белих, које су готово додиривале чеону плочу, нотни пулт. Али уметник је све свирао напамет. А свирао је дела, и нека своја и Клода Дебисија, и Листа, те Скрјабина, али тек у средини, јер је укупан програм започео, зна се Волфгангом Амадеусом Моцартом, оном „сонатом КВ, бр. 331, у А-дуру“, као „извором“ његовог уметничког живота и знаком највећег поштовања према идолу са „ким ће и у смрт“, како у тим новинама рече. А још једна занимљивост тога интервјуа била је у томе што је, готово као да је гледао у та уметничка догађања од пре 225 година, рекао још, да се дуго веровало да су Моцарта отровали, те да му је страст према свињским котлетима одредила судбину, међутим, „он зна“ да се ту радило о „потрошеним идејама“ тј, о „завршеном, дореченом“ делу. А зна Иван то по себи – тврдио је. Сви композитори такве изворности одлазе кад заврше мисију на овоме свету. Новинар је ту био мало ироничан, па га је упитао да ли он има још много тога да каже, па увидевши да је пренаглио, наводио га је да дода нешто о плановима. Али композитор је био „децидан“, јасно понављајући то питање, дао је врло кратак одговор: „Питали сте ме да ли имам још нешто или много тога да кажем у животи, мој одговор је: „Не!“ Управо ме уз математичку склоност да брзо увиђам количине, баш ова реченица навела да идем на судбински концерт. Скрјабинова „Соната“, звана „Фантазија“, већ на првом ставу „Андант“е показала је човека којему никада не би пало на памет да је исцрпио све што има да каже и створи, нарочито се то видело на другом ставу „Престо“. Ту је композитор-извођач био читава, цела громада од човека која је то дело одсвирала фуриозно. Већ на Дебисијевој „Слици „И месец се слива на некадашњи храм““ васкрсавала су некаква нова „промишљања“ у односу на пређашњу херојику, да би се у Листовом делу „Свети Фрања хода по мору спокојства“ угледао, и чуо, човек који замире и нестаје, али веома неодступно, готово свесно и промишљено јер зна куда иде и, нарочито, зашто то чини. Читав аудиторијум је препознао раскршће целокупнога духа онога који је изводио ту музику те вечери за присутне. Јер, од прве Маестрове ноте, нумере „КВ 331“ па до последње, егзалтирани уметник је „силазио“, а раскршће се било добро видело јер је он и у извођењу, као и у примању честитки у виду десетак минута аплаудирања, управо изгледао као да се успиње, и да нас све гледа као „јаднике“ који и не знају шта је то добровољно пожељено одлетање у небо… * … Те ноћи Иван Деспотовић се убио, скочивши са четвртог спрата једног париског хотела са три звездице. Једном је слично, себи, пресудио и Василије Мокрањац, а у Ивановој опоруци је писало: „Није ме мучила нити једна болест. Све време знао сам да радим једну добру ствар. И најлепше тело не оставља ни најмањи траг на овоме свету. Може га оставити тек једино музика. Музичари ће се смењивати, као што Бетовен иде за нашим Маестром, па сви потом до будућих времена, они се мењају, музика остаје и што се пре умре то је, значи, била већа концентрација талента у бићу“.
21. јун 2016, „Дан музике“, Париз (к.к.) & 22. – сутрадан по прочитаним вестима, у новинама, о самоубиству.
