Постоје ли чуда?
Успешна прошлогодишња сарадња уметника из Србије с Народним позориштем у Сарајеву (Опера „Дон Ђовани“ Волфганга Амадеуса Моцарта) редитеља Александра Николића и кореографа Александра Илића и првака балета Народног позоришта Милана Руса у Балету „Омер и Мерима“ настављена је ове године плесном представом „Алиса у земљи чуда“ коју је на основу већ давно класичног, истоименог романа за децу Луиса Керола по својој замисли остварио с балетом Сарајевског Народног позоришта Александар Илић. Премијера је изведена 30. маја на великој сцени тог театра.
Један од незаобилазних и увек актуелних романа, наизглед за децу, „Алиса у земљи чуда“, енглеског писца Луиса Керола (1832 — 1889) филозофа и професора математике, садржи у себи не само детињу љупкост, већ и мудрост неугушену регулама. Роман је више за одрасле који су заборавили да су чуда могућа: 2 + 2 нису увек 4; сан може да постане јава; зец да носи беле рукавице; корњача да проприче; јастози да играју кадрил… а највеће и најлепше чудо је живот сам… Алиса на тромеђи одрастања између детета – девојчице – девојчурка, дакле архетип одрастања, је повод, узрок и закључак ове дубоко смислене поетске епопеје снова, маште и збиље.
Кроз цео роман, који ми је био инспирација за ову плесну авантура дискретно се провлачи иронија у односу на ондашње и садашње историјске, друштвено политичке и ратне догађаја, пародија на бесмислице превазиђеног, диригованог судства и свакодневних међуљудских односа, чини га савременим. Међутим дуг живот овог романа који је био повод многим уметничким делима, је што је он лепа, радосна химна чудима од којих је најчудније чудо живот сам (цитиране речи кореографа).
Фантазмагоричну авантуру сна главне јунакиње, у коме се без престанка преплићу нелогична питања на која стижу уврнути одговори основани на стварним догађајима, нестварни призори суђења, урнебесна реплика неприкосновеног енглеског „five o'clook tea“ и зачудних асоцијација на такозвани реални свет, вешто је уобличио својим заокруженим кореографским писмом аутор дела у шармантну представу за децу која ће врло брзо, пребрзо у данашње време одрасти, и за одрасле који су некада били деца.
Мудра играрија у којој се често постављају загонетке, ретко пружају решења подстиче машту и упућује на размишљање, не намећући, већ позивајући, да свако нађе своје решење.
Ширина и разноврсност ликова и ситуација од којих свака има своју идеју и сиже, указују на велико видно поље кореографа, на унутрашњу слободу делања, не везивање само за једно решење и једну идеју, потврђујући давну мисао да је уметност ехо целог живота, а уметник његов тумач. Намера Луис Керола да пародијски ослика Енглеску свог доба архетип и свеколиког данашњег, била је од кореографа уобличена инвентивним казивањем без речи и коришћењем небројених могућности инверзије да представу уобличи засновану на новим савременим психолошко емоционалним односима који императивно захтевају нов, примерен вокабулар у уметничкој игри. Савремен човек који живи у новим условима не може прихватити нове идеје исказане на стари начин балета бајке, по речима Артура Шопенхаурера немачког филозофа који је још у XVIII веку нагласио да се не могу исказати нове идеје ако се не исказују новим начином (1788-1860.).
Аутор (идеја, режија, кореографија) овог малог филозофског дела, успео је новим савременим речником и структуром кореографије да на посредан начин приближи и протумачи апстрактну логику на којој почива суштина романа који је послужио као предложак.
Александар Илић тумач необичног текста, искористио је пружену прилику да на несвакидашњи начин, суверено владајући обдареним ансамблом у коме је имао привржене сараднике, развије неочекивану и богату имагинацију претварајући је у збир оригиналних решења. Његов већ препознатљив стил јасан, логичан, једноставан, ослобођен испразних ефеката, чврсто утемељен на комплетно савладаном занату и стеченом искуству одличног играча обојио је новим бојама, исказујући мисао савременим многозначним симболима универзалног споразумевања плесним језиком, нестварно стварну земљу чуда.
У жанровском смислу представа би се могла окарактерисати као концептуална, правац за који се успешно определио магистар кореографије Александар Илић, обогаћујући га романтичним, никако сентименталним емоцијама упућујући на трагање за смислом између редова, за идејом наговештеном сплетом покрета играча. Својим кореографско режијским интелектом тачно је наслутио и успешно остварио уметнички зрело дело.
Представа је спој маште и збиље, уметности игре и филозофије, етике и науке. Представља визију жеље да свет буде бољи, праведнији, радоснији… Жеља скоро на граници утопије у садашње време отуђености и владавине Златног телета. А да тако не мора бити поруку шаљу Луис Керол и његова Алиса и аутор представе који је умео књигу да прочита.
Кореографија и режија потврђују, не дозвољавајући никакву сумњу, да се ради о талентованом ствараоцу.
Равноправан партнер плесном исказивању идеје била је музика Дарје Јаношевић која је карактеристичним звуком обезбедила динамичан ток игре и вешто уклопљеним асоцијацијама подстакла захукталост представе.
Неправедно је не навести маштовите костиме Мелисе Мусић и Неире Синанбашић који су ненаметљиво оцртавали карактер ликова; оригиналну и једноставну сценографију Ведрана Хрустановића која је сугерирала необјашњиве просторе сна, и све оне који невидљиви за публику, иза сцене обезбеђују неометано тумачење сна.
Подела
Музика: Дарја Јаношевић; Кореографија и режија: Александар Илић; Асистент кореографа: Катарина Стојковић; Костимографија: Неира Синанбашић, Мелиса Мусић; Сценографија: Ведран Хрустановић; Дизајн светла: Амер Саковић; Инспицијент: Борис Јеличанин; Алиса:Тамара Љубичић; Краљица срце: Екатерина Верешчагина; Кухарица: Јована Милосављевић / Албина Хускић; Миш: Михаил Матеесцу, Зец: Борис Видаковић; Корњача: Аднан Ђиндо; Крокодил: Евгенy Гапонко; Гуштер: Бранко Сарић;Пухица: Зулејха Кечо; Мартовски кунић: Ана Кузмановић; Гусјеница: Албина Хускић / Амина Сулејманагић; Шеширџија: Адмир Калкан; Војвоткиња: Дајана Зилић / Паула Грубешић Матеесцу; Лажна Алиса: Селма Штрбо Арнаутовић; Сан: Евгенy Гапонко, Иоан-Василе Соит, Ервис Коцеку, Адмир Калкан, Бранко Сарић, Тил Чманчанин; Пратња краљице срце: Иоан-Василе Соит, Ервис Коцеку, Тил Чманчанин.
