„Mала Златна вила“ у Приједору
Већ пет година мај месец ми доноси не само диван сусрет са међународним хоровима, него и са сјајним, срдачним и драгим људима у Приједору, који организују Међународно такмичење „Златна вила“. Хорска традиција у овом граду има дугу историју; још 1885. основано је Српско пјевачко друштво „Вила“, касније названо СКУД „Др Младен Стојановић“, које је учествовало у бројним смотрама и фестивалима, између осталих и на концерту поводом преношења земних остатака Стевана Мокрањца у Народном позоришту у Београду 1923. године. Група ентузијаста – Гојко Рађеновић, Небојша Алексић, Слободан Атанацковић, Немања Савић и Петар Јосифоски – решила је да поново у овом граду на почетку новог века и миленијума оживи лепоту хорског звука кроз натпевавање. После три године манифестација је прерасла у Међународни фестивал такмичарског карактера, на коме је до сада учествовало стотинак хорова из Пољске, Чешке, Бугарске, Румуније, Украјине, Русије, Италије, Грчке, Словеније, Хрватске, Србије, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Новина овогодишњег фестивала је „Мала вила“, ревија дечјег хорског певања, које је одржано првог дана, пре две такмичарске вечери, 11. маја. На њему је учествовало шест хорова из града домаћина, различитог узраста и квалитета, од претшколараца до ученика основних школа. Представили су се и ђаци Музичке школе „Саво Балабан“ које је водила Весна Мршић Турудија (која је дириговала и Дечјим хором „Вилењак“ уз своју колегиницу Бранку Настић) и који и јесу били (уз Дјечији хор Вртића „Радост“ са диригентом Миланом Бабићем) најслађи и најшармантнији учесници. Једно детенце из публике је усред њихове нумере спонтано повикало – „'Оћу и ја!“ – а то и јесте најбољи показатељ да ће у овом подкозарском граду на обали прелепе зелене реке Сане (која на латинском означава здравље) хорска традиција имати наследнике и настављаче. Како је и рекао градоначелник Приједора и председник Организационог одбора Миленко Ђаковић на отварању „Златне виле“ – „Ово је једна од најлепших манифестација која се догађа у нашем граду, а мали вилењаци су наши најлепши суграђани!“ Они су ти који доносе „Радост“ (не само именом свог вртића) него и песмицама које са толико ентузијазма и озарења интерпретирају и наду да ће приједорски хорови добијати нове чланове када они одрасту. Овај град је преболео и епидемије куге и колере, преживео је као птица Феникс која се родила из пепела велики пожар из 1882, у коме је град готово потпуно изгорео и страхоте Другог светског рата – и сад расте у град зеленила, младости и добрих и вредних суграђана који чине све да га улепшају и побољшају. И препуна сала Народног позоришта у току свих дана трајања фестивала такође је уливала наду да ће управо на културном постаменту овај град јачати и расти. Директор позоришта Зоран Барош, који је отворио врата своје куће „Златној вили“, поздравио је госте речима – „Добродошли драги гости широког срца...“ Мали певачи певали су пуног срца и гласа: „Када нам се пјева – пјевајмо, када нам се игра – играјмо...“ Певали су и о „Косовским божурима“, „Земљи за нас“, „Гдје је онај цвјетак жути...“ Ређале су се химне Десанки (Максимовић, из основне школе која носи њено име), Доситеју (такође из школе „Доситеј Обрадовић“), Бранку (Ћопићу, из те школе), Вуку (Караџићу, разуме се)! Пратрили су их уметници – пијанисти, вршњаци на хармоници и гитари; дечак из музичке школе уснама је имитирао бубањ при интерпретацији песме из Аргентине. Чула се и незаборавна тема „Оде радости“ Шилера и Бетовена. Три девојчице – солисткиње из Основне школе „Петар Кочић“ певале су a cappella о „Три дјевојке“ – што је најзахтевнији вид вокалног музицирања. Градоначелник Миленко Ђаковић је уручио повеље учесницима, а млади певачи публици дивно поетско-музичко вече полета и ентузијазма.
