Оља Јеласка
У концертном дворани Благоја Берсе на Музичкој академији Свеучилишта у Загребу присуствовала сам врло необичном ауторском концерту сплитске композиторке Оље Јеласке, поводом њеног 50. рођендана. Уметница се углавном определила за програмску дескрипцију и својим делима дала бизарно-питорескне називе. Воли звук дувачких инструмената – као и Иван Јевтић – али он се углавном опредељује за масивно-моћне лимене, а она за нежне и меке дрвене (флауту, кларинет) које комбинује са вибрафоном или маримбом што ствара посебну тонску обојеност. Такође, њена дела су одразила и дух и лахор Медитерана, лепоту мелодијског тока, склад тоналности. Чули смо Дуо за флауту, вибрафон и триангл, настао пре двадесетак година у коме је већ успоставила приоритет колористичке компоненте који кулминира у завршним глисандима инмструмената. Петоставачне „Маске“ написала је за квартет саксофониста користећи различите регистре алт-саксофона, тенор-саксофона и бас-саксофона а у завршним тактовима асоцирајући на ва вашарске секвенце из „Петрушке“. Загребачки гитарски трио представио је „Пинину хаљину“ музицирајући повремено монодијски, повремено полифоно – али увек у препознатљивом гитаристичком маниру. (Шопен је, својевремено, вероватно подстакнут Моцартовом опаском – „од једне флауте само су горе две флауте“ рекао – „од једне гитаре само су боље две гитаре“; шта би тек помислио за компопзицију за три гитаре Оље Јеласке)? Изузетно поигравање бојом и сјајни утисак погођене дескриптивности остварила је у „Вјетру у планини Кармел“ описујући и лахор и олују кроз Месијановски постављен квартет (виолина, кларинет, виолончело и клавир). На мене је најупечатљивији утисак оставила „Роденова медитација“ за маримбу, кларинет и клавир из 2005. године са токатним интермецом у соло клавиру између ставова (Мие Елезовић), арабескним током кларинета (Домагоја Павловића) и осетљивим динамичким осцилацијама у маримби изванредне „удараљкашице“ (како су је насловили у програму Иване Билић)). Написана је подстакнута истоименом скулптуром која се позива на унутрашњи глас који сам по себи представља својеврсни конфликт са светом реалности. Уметница га је представила тритонусом („ђавољим интервалом“) који се више пута понавља. Деоница кларинета доноси високе и брзе тонове, а на крају маримба у чистим интервалима квинте и октаве даје смирај и разрешење. Оља Јеласка је у Роденовој скулптури видела спој супротности – спиритуалне чистоте и префињености њеног духа са освојеним простором у коме је постављена и то је пренела у сопствену уметност тонско-колористичког рафинмана.
