VII фестивал „Музика Класика Light“
Наш велики приповедач Вељко Петровић тврдио је да „Друштво не може без талента. Таленти су здравље људског рода, оно најчистије у сваком друштву... Без талента се не може. Друштво које не зна да их цени, не заслужује ни да их има. Над њима ваља бдети. Треба знати баратати са њима: дизати их, неговати, да се приме, да ојачају, да се развију, да користе“. Фестивал „Музика класика Light“ седми пут нас је подсетио колико дивних талентованих људи имамо, кроз пет узастопних вечери где се певало и свирало уживајући у сутону у једном од најлепших паркова света, на Калемегдану. Идејни оци овог дешавања су двоје доктора: музиколог Александра Паладин и кардиолог Предраг Митровић који сматрају да је музикотерапија делотворна код многих болести и да права музика без обзира на жанр подиже наше расположење, вољу, оптимизам. У пет фестивалских дана они не могу да учине много; али они заправо јако много чине јер њихове напоре није препознало Министарство културе и Фестивал ове године није добио ни динара! Да ли нам музика Баха и Бетовена више није потребна? Да ли ћемо слушати само музику „рокера“ и „народњака“, глувети од силних децибела а ожалити класичне великане које и слушамо само у данима жалости? Или ћемо прошетати Калемегданом у време Фестивала и као и они случајни шетачи застати и ослушнути те уметнике иза којих стоје године и године рада, одрицања и спутавања готово сваке врсте у име талента који им је дат и који су желели да подаре и другима? У првој вечери Фестивала окупили су се ветерани: Гудачки квартет „Романтика“ на чијем је челу од оснивања виолинист Живојин Велимировић који за собом имају више хиљада концерата у земљи и иностранству са делима Хендла, Хајдна, Вивалдија, Дворжака, али и популарне комаде и филмску музику. Са њима је наступио потпуно невероватни уметник – научник са две докторске дисертације, гитариста Урош дојчиновић, који је остварио преко 3.500 концерата широм света и више стотина стручних предавања и семинара. Објавио је преко шест стотина стручних радова, семинара и предавања. Питам се уопште кад је стигао да уз све то редовно држи наставу (у Музичкој школи „Јосип Славенски“ и на Академији лепих уметности) како је стизао да се бави и сликањем и кулинарством и да (као и сваки у сваком погледу остварени човек има и породицу, жену и сина) и да притом увек буде не само савршено музички спреман за концерт него и савршено избријан и увек дивно реасположен. Њихов концерт пред калемегданским шетачима који су застајали са изненађењем на лицу – виде гитару – а притом није она бучна – електрична и препозају неке мотиве које је за ову прилику за њихов састав аранжирао композитор Слобоидан Атанацковић претапајући музику Баха и Фернанда Сора, „Шиндлерову листу“ Џона Вилијамса са музиком валцера, милонга и танга - подсетио ме је на причу славног виолончелисте Јо Јо Маа, који је извео чудан експеримент: узео је свој скупоцени инструмент и сишао у њујоршки метро. Почео је да свира са шеширом испред себе. Застала је једна девојчица коју је мајка пожуривала да продуже и средовечни господин. У ходу, не обрачајући пажњу, убацише му пролазници неколико „квотера“. Није сакупио за пар сати музицирања ни десетак долара; увече, карте за његов концерт кретале су се и до 150 долара! Наши уметници чак ни на концертима немају шансе да зараде неку пару, морају да плате и сале (о снимањима да не говорим, минут на „Коларцу“ скупљи је од минута снимања у Паризу), а често не добијају ни динара за вишемесечни несебични огромни труд увежбавања програма; заправо, нису у питању месеци него читаве године посвећеног вишечасовног рада који се не прекида ни за време ни школских реаспуста ни годишњих одмора! „Част је свирати у Академији наука“ – хвалио се академик Станојло Рајичић и уметници су свирали и певали без хонорара, а требало је имати и одговарајућу гардеробу и фризуру за то вече Како ни „Музика класика Light“ није добила ни динара, тако ни Урош ни Живојин, ни Снежана ни Амалија, ни сви они који су свирали и дириговали нису добили ни пару! Зар је могуће да се више цени сваки други рад сваког другог немузичара – водоинсталатера, обућара, аутомеханичара? Отуда није чудо што у низу лекара и инжењера који напуштају нашу земљу – има и много уметника који су отишли да буду концертмајстори светских оркестара и професори угледних академија или једноставно музичари који за свој рад добијају одговарајуће плате. Да ли ћемо и даље дозволити тај „одлив мозгова“ питала сам се све време слушајучи сјајни Дечји хор РТС и њихову увек ведру и духом младу диригенткињу Снежану Деспотовић која је програмом насловљеним „Деца су украс баште“ украсила најлепшу калемегданску башту нашег „белог града“? Да ли ћемо бар пристојнијим зарадама које не вређају људско достојанство наградити те наше будуће Стефане (Миленковиће), Немање (Радуловиће), Наташе (Вељковић)? Или ће и они спаковати кофере и кренути као ова наша „чуда од деце“ пут Њујорка, Париза и Беча, говорити енглески, француски и немачки, шетати децу Централ парком, Тиљеријем, Пратером? Или ће их ови мириси калемегданских липа из детињства ипак задржати овде да свирају певају и пишу критике за џабе у нади да то ипак не раде за џабе, да улепшавају не само сопствени живот него и животе многих око себе? После часова у основној и музичкој школи, интерних и јавних часова, писмених из математике, испита из солфеђа они су долепршали на калемегдански Павиљон и повели нас на дивно путовање „Иза дуге“ „Мајском песмом“, чак до индонежанске „Кочије“, остајући ипак најдуже и најлепше у овом нашем вољеном граду о коме су надахнуто певали Мирко Шоуц („Београде, мој бели лабуде“) и Жељко Петровић („Серенада Београду“). У пет дана колико траје Фестивал „Музика класика Light“ увек се понуде разноврсни уметнички садржаји како би се задовољили различити укуси калемегданских шетача. Као својеврсни лајтмотив и камен темељац Дечји хор Радиотелевизије Србије већ три године за редом улепшавају својим концертоим овај фестивал. Чувени француски сликар импресиониста Едгар Дега рекао је једном приликом да „свако има свој талент у двадесетој; тешко је имати га у педесетој“. . „Врачарски солисти“ на челу са диригенткињом Амалијом Милаковић (која је једно време водила и Дечји хоир РТС) показали су да га имају иако он није одредио њихова примарна занимања, али после часова на којима поучавају друге или поправљају зубе окупе се и певају праве хитове хорске музике, наше и стране, најчешће се опредељујући за црначке духовне песме. Подсетили су нас на изузетно врцаву минијатурну хорску хумореску Константина Бабића „Соса са сатом“, на популарне ноте Шопена, Шуберта и Гершвина, на песме чежње и наде америчких црнаца, досељеника. Традиционалну музику која је такође увек у програму Фестивала „Музика класика Light“ представили су ове године чланови Етно групе „Прело“ која се заправо разгранала на неколико ансамбала („Дечји“, „Први“ и „Други омладински ансамбл“ и „Хор школепевања“) које надахнуто води Маријана Бутулија, која је студирала и музикологију, а љубав за традиционалну музику улила јој је бака која је не само певала него и прикупљала народне песме. Како је запазио француски песник Никола Боала Депрео још на преласку из XVII у XVIII век – „свако време има своје своје уживање, свој дух и своје обичаје“ и Маријана се прихватила лепог задатка да отргне од заборава бележећи, аранжирајући, поучавајући друге да певају и да заволе нашу песму. Обично етно групе долазе са села и углавном их чине певачи у зрелом узрасту. Маријанине етно групе су младе, чине их београдски ученици и студенти и то је посебна њена заслуга што обезбеђује подмладак, јер онај ко то не чини није ни достојан културног и уметничког наслеђа. А како је мудро говорио Винстон Черчил „тајна успеха није у томе да човек ради оно што воли, већ да воли оно што ради“. Маријана Бутулија је своју љубав пренела на ове дивне девојке и на бројне шетаче који су застали и пажљиво одслушали праве бисере наше музичке традиције у којима су се нашли неправилни тактови, ехо ефекти, рефрени и припеви, дефиловали „Калеш бре Анђо“, Јане, „Три девојке“, „Бела вила“, „Божја мајка“ и „Света Петка“, чули се звуци са Тимока, Овчара, Призрена, чувале се овце и играли коњи врани – у оквиру четврте вечери фестивала. „Музика класика Light“ одвија се увек у првој недељи јуна, у најлепше време, када још нису јулске врућине, када је дан дуг, а Калемегданом овлада опојни мирис липа. Али то је и време најезде комараца и крпеља те и њиховог запрашивања – а Калемегдан је не само најлепша него и најзеленија оаза у граду. Такође – то је и време бујних пљускова и страховања да ли ће они у вечерњим сатима заобићи овај део Београда. Додатно – ове године инаугурисан је нови председник државе, па у сред фестивала саобраћај преко Трга Републике био је обустављен. До последње вечери сви страхови су ипак превазиђени, а онда – испред самог Павиљона – група полуприпитих младића померила је клупе једну наспрам друге и уз лименке пива гласно се смејала, коментарисала утиске о пролазницама, радовала се животу како то само у младости и бива. Александра (Паладин) најављује наступајући концерт а они и даље гласно говоре. Замолих их да се утишају, да управо почиње завршно вече Фестивала, не очекујући да ће ме баш послушати. Али, у том тренутку започе чудесна „Мала ноћна музика“ најчудеснијег не само у детињству „чуда од детета“ него правог „чуда од музике“ Волфганга Амадеуса Моцарта и младићи хитро ставише клупу испред друге и седоше један иза другог као у позоришту и у потпуној тишини одслушаше концерт до краја, оглашујући се једино аплаузом и повицима „браво“ између нумера Фаркашових и Брамсових мађарских игара, Штраусових полки и одломака из Христићеве „Охридске легенде“. Свирали су их чланови Дувачког квинтета РТС, који су на водећим местима у овом симфонијском оркестру чија је и жеља да класичну музику учине доступну свима. Чланови квинтета су флаутисткиња Ана Бигданоивић-Радић, која се усавршавала у Паризу и добила награде за најбољи и дипломски и магистарски рад; магистар обое Ивана Дакић, добитница награде „Бруно Брун“ као најбољи студент дувачког одсека; хорнист Синиша Рокнић је сарадник многих оркестара; магистар кларинета Војислав Дукић је такође добитник награда „Бруно Брун“ и „Бранислава и Јаков Срејовић“ и Зоран Коцић, који је поред фагота учио и хармонику и клавир. На крају фестивала – о скидању расвете побринуо се кардиолог, виолинист и хорист, стонотенисер, музикотерапеут и погонски електроинжењер Предраг Митровић, доктор музикологије Александра Паладин пожурила је да спакује кофер јер је већ сутрадан кренула на Фестивал православне духовне музике у Ниш, а писац ових редова да што пре запише своје утиске.
