„Фигарова женидба“
Чајковски је говорио: „Волим све код Моцарта, по мом мишљењу, Моцарт је врхунац све лепоте у сфери музике“. На премијери „Фигариве женидбе“ у Бечу 1786. Моцарту је било тридесет година; он ју је и дириговао. Прве вечери готово све арије морали су да понове (друге вечери поновили су пет, а треће седам арија). Но строги бечки двор, увиђајући сатиричну ноту Моцартове палете, скинуо је дело са репертоара. Прави успех „Фигарова женидба“ имала је у Прагу. Моцарт је записао: „Овде се ништа друго не свира, не пева, не звиждуће осим „Фигаро“, и вечно само „Фигаро“; то је за мене, одиста, велика почаст“. Истовремено Моцарт је написао и „Прашку симфонију“ (а Имануел Кант – „Метафизичке основе природне филозофије“). Али у операма он је „ухватио“ живот у свој његовој пуноћи, препличући херојске ликове са хуморнима, чаробно љупке са младалачким, враголастим и заљубљеним. „Фигарова женидба“ била је својеврсни наставак Бомаршеове комедије и Росинијевог „Севиљског берберина“ по либрету Лоренца да Понтеа. Београдска премијера била је 5. фебруара 1936. Мирослав Чангаловић био је наш Фигаро, Злата Ђунђенац, Анита Мезетова – биле су „наше Сузане“(на светским сценама бриљирале су Оливера Миљаковић, Мирела Френи као Сузане, Викторија де лос Анђелес, Џоан Сатерленд, Монсерат Кабаје, Кири те Канава, Џеси Норман – Грофице, Дитрих Фишер Дискао – Гроф, Ђулијета Симионато, Криста Лудвиг, Оливера Миљаковић, Тереза Берганца тумачиле су Керубина). У Хрватском народном казалишту у Загребу поставили су „Фигаров пир“ (Фигарову женидбу) 6. фебруара 2016. године, поводом 260-годишњицње Моцартовог рођења и 230. годишњице Бечке премијере. Сјајни диригент Никша Бареза водио је представу 17. маја 2017, којој сам и ја присуствовала, на начин како је то у Београду чинили изврсни Младен Јагушт и Јован Шајновић (У тој поставци из 1997. били су феноменални Жељко Лучић као Гроф и незаборавна Милена Китић у роли Керубина). Дело је у ХНК поставио мексикански редитељ, глумац, преводилац и педагог Маурицио Гарсија Лозано обилно користећи могућности ротирања бине и покретљивости (са нотом севиљско-маварских) паравана чиме су се мењали сценски оквири (на сличан начин како је то у Београду учинио Дејан Миладиновић у поставци опере „Мадам Батерфлај“ из 1984. године). Лозано сматра да је ова опера за велике глумце и да њен успех зависи од тога колико ће од људске природе интерпретатори успети да покажу уз помоћ својих ликова. То је највише пошло за руком Тањи Ружђак, шармантној и сценичној (у Загребу једна лепа улица сва у зеленилу носи име Владимира Ружђака – у Београду мислим да нема ниједне улице са именом неког ни нашег а ни страног певача). У загребачкој подели били су и Синиша Шторк као Фигаро, Валентина Фијачко у улози Грофице (која је музички била и најбољи део ансамбла), Мартина Менегони (у роли Керубина)... Моцарт је био свестан вредности свог дела! Управо за „Фигарову женидбу“ када му је Јосип II приговорио да има превише нота –одговорио је: „Величанство ни једне превише ни једна премало – ту је све што је потребно. На приговор италијанских колега да је и плесна музика непотребна – оставио је протагонисте да играју без музичке матрице (у Загребу се десило обрнуто, уместо плеса померали су се паравани). Ђорђо Стрехлер сматра да је Моцартов театар прави пример величанственог стила, сигурности, суверености, бљештаве имагинације, лакоће транспозиције поетског у музички. Јагода Мартинчевић прогласила је „Фигарову женидбу“ најбољим делом свеукупне музичко-сценске литературе, а правим ремекделом – финале првог чина у коме почетни дует израста у величанствени септет у најчистијој сублимацији карактера и осећајној експресији. Никша Бареза остао је задивљен Моцартовом изванредном суптилношћу познавања људске душе и карактера, мада „Фигарову женидбу“ сматра „опером ситуација, а не опером карактера“. Такође, њевово виђење Увертире има спорији ток, јер налази да треба испоштовати 4/4 такт и не иће у област alla breve што чине многи диригенти, јер Моцарт није дао ту ознаку.
