Небојша Максимовић
ни химничних егзалтација, а управо ту нежну једноставност је најтеже и досегнути. Младим певачима на челу са Снежаном Деспотиовић то је пошло за руком. Њихов програм садржавао је и прекрасне странице Моцарта („Чежња за пролећем“), Петра Озгијана („Свитац“), Стевана Христића („Ластавица“), Константина Бабића („Догодило се чудо“), обраде Златана Вауде из филма „Моје песме моји снови“, Потпури мелодија Дарка Краљића, али ће концерт остати упамћен ипак по Бритновим „Божићним песмама“. Кроз сјајно дозирану причу (ни превише ни премало) подсећајући укратко и ненаметљиво на њихов историјат др Александра Паладин која је и аутор монографије о овом хору подсетила је публику на историјске тренутке од оснивања и првог диригента Љубомира Коцића 1947, преко Срђана Барића, до „златног доба“ под вођством Златана Вауде (од 1953. до 1986) и садашњег диригента Снежану Деспотовић која га води од 1994. године.
Гордана Крајачић
Велико пијанистичко умеће приказао је на солистичком концерту у Коларчевој задужбини наш први доктор клавира Небојша Максимовић који је већ са две године почео да свира, а са четири је примљен у музичку школу. Показао је да клавиром може да изрази све емоције од најтананијих (у прозрачном чембалистичком звуку Скарлатијевих соната и у ефемерним Шопеновим ноктурнима) до најбурнијих вехементних акордских громада Скрјабина и моћног и необузданог „Гаспара у ноћи“ Мориса Равела. Са изванредно дозираном, нежном, готово Моцартовском педализацијом он је уронио у једноставну мелодику рококоа богато орнаментирану музичком кичицом Доменика Скарлатија а потом и у вулканске брзине и заносну грозничаво-екстатичну драматику Александра Скрјабина. Тајанствену мистику и јединствени звон Рахмањинова и сањарску маштовитост Шопена пренео је Небојша Максимовић поетично, елегично, контемплативно. Сасвим другачуије ноћно расположење дао је завршним ставом – Скарбом – из „Гаспара у ноћи“ Мориса Равела а у потпуном дочаравању његове пијанистичке моћи помогао му је новосадски колега Милан Миладиновић у „Маршу на словенске теме“ Петра Чајковског.
