Завршни концерт Београдске филхармоније
На завршном концерту Београдске филхармоније догодио се обрнут распоред у односу на уобичајен редослед програма: прво је изведена симфонија, а у другом делу концерт и увертира како би се избегло да публика напусти дворану после наступа солисте. А то је доиста штета, јер су најбоље оркестарске странице редовно везане за велике симфонијске циклусе. Концерт је музикално, енергично, сигурно и полетно водио словеначки диригент Урош Лајовиц који се држао метрономских ознака темпа (а не италијанских) што је условило већу брзину и посебну напетост у развојном делу почетног става „Ероике“ али је засметало у лаганом ставу „Посмртном маршу“. С правом је легендарни диригент Леонард Бернштајн сматрао да су прва два става ове симфоније два најлепша става икада написана. Мада је маестро Лајовиц симфонију (као и увертиру у другом делу) дириговао напамет брзину темпа у Скерцу хорне су једва издржале (али су издржале)! Бетовен је први пут овде употребио три хорне у оркестру!
Сјајни тридесетогодишњи мађарскин виолончелиста Иштван Вардаи, добитник низа најпрестижнијих међународних награда интерпретирао је Хајднов Концерт у Це-дуру који је пронађен тек 1961. у колекцији Раденин Народног музеја у Прагу. Солистичка деоница је највећим делом у лирском фону, а оркестарска риторнела су барокно помпезна. У лаганом ставу изостављени су дувачки инструменти (обое и хорне) а солистичка деоница писана је у изразито високом регистру. У бриљантним фигурацијама финала изузетни виртуозитет солисте дошао је до пуног изражаја. Занимљиво је да га је после премијерног извођења Милоша Садла на Прашком пролећу 1962. чувени Мстислав Ростропович често и радо свирао, па смо тако и ми имали прилике да га чујемо управо на концерту Београдске филхармоније са диригентом Живојином Здравковићем, 22. септембра 1967. године. Концерт а и сезона 2016/17. године завршени су тријумфалном Увертиром „1812“ Петра Чајковског, која је управо тако и изведена, звучно и громко, са интерполацијом „Марсељезе“ и руске химне, у пуном сјају нашег одличног оркестра (мада ју је сам Чајковски сматрао делом „доста ограничених уметничких вредности“.
