Концерт Симфонијског оркестра РТС
Као и на завршном концерту Београдске филхармоније и на концерту Симфонијског оркестра РТС са диригентом Бојаном Суђићем и младим пољским пијанистом Шимоном Нерингом клавирски концерт изведен је у другом делу програма, како би се публика дисциплиновала да одслуша цео концерт јер се ваљда долази ради музике а не (само) ради солисте. Тако је у првом делу изведена Бетовенова Увертира „Освећење куће“, његов позни опус 124 из 1822, (у време стварања „Мисе солемнис“ и Девете симфоније), који је написан као поруџбина Карла Фридриха Хенслера, директора најстаријег бечког Josefstadt театра. Заправо, радило се о једној преради музике за „Атинске рушевине“, написане десет година раније, којој је додата увертира и бомбастични финале. Дело се ослања на монументални Хендлов стил. За разлику од ње, прозрачна и младалачка Шубертова Трећа симфонија у Де-дуру носи полетне особине Росинија и Хајдна. Композитору је било само осамнаест година и управо те године настало је чак око две стотине његових дела. Писао је нежно, поетски, као какав рани инструментални белканто, без правог лаганог става (као што је то Бетовен чинио у својој Осмој симфонији коју је Вагнер с правом назвао „апотеозом плеса“) изведена је са озареном ведрином типичном за бечки шарм раног XIX века. У другом делу бриљирао је солиста, финалиста XVII Шопеновог конкурса у Варшави и победник на Такмичењу Артур Рубинштајн у Тел Авиву, где је добио и награду за најбоље извођење Шопенових дела. Управо на овом концерту слушали смо његов Први клавирски концерт у е-молу опус 11 и како је рекла музиколог Ана Ћирица у својој критици на другом проиграму Радио Београда – „чули смо двојицу правих песника клавира – и Шопена и младог Неринга, који живи музику у сваком тренутку“. Код њега су емотивно треперели чак и трилери, уз дивна, укусно одмерена, изосећана и испевана рубата, са читавим ланцима ситних нота које захтевају суптилно и прецизно извођење. На премијери у октобру 1830. био је то последњи Шопенов јавни наступ у Варшави. По композиторовим речима, лагани став, назначен као романса имао је за циљ да дочара пролећну ноћ обасјану месечином. Клавирска деоница је доиста толико „лепоречива“ да јој ни оно мало оркестарских реплика није потребно, па чак ни ефекти и бриљантни пасажи и фигуре блиставог завршног става. Одушевљеној публици у Коларчевој задужбини Шимон Неринг је подарио чак три биса: „Краковјак“ Мошковског, Моцартов „Турски марш“ у обради Володоса и Шопенову Етиду опус 25 број 7.
