Увек сам веровао свом унутрашњем гласу
На самом крају музичке сезоне на сцени Опере и театра Мадленианум, у извођењу солиста и ансамбла Санктпетерсбуршке опере, изведене су две опере – „Веридба у манастиру“ Сергеја Прокофјева и „Не само љубав“ Родиона Шчедрина. Поводом овог гостовања, композитор Родион Шчедрин, дао је интервју, који објављујемо захваљујући љубазности „Мадленианума“.
Наши љубитељи балетске уметности први пут су се срели са Вашим богатим стваралаштвом приликом извођења балета «Ана Карењина» у Народном позоришту у Београду 23.12.1972. године. Кореограф је био Димитрије Парлић, а диригент Душан Миладиновић. Након тога Балет НП је у два наврата извео Вашу «Кармен свиту», посвећену Вашој супрузи, балерини Маји Плесецкој. Било је то 1976. и 1991. године. Кореографи су били Вера Костић и Владимир Логунов, а диригенти Ангел Шурев и Антон Колар. Какво сећање и какве утиске носите из Београда с обзиром да сте присуствовали пробама и премијери «Ане Карењине»? Најпре желим да кажем да волим Београд. Изузетно ми је драго када ми се пружи прилика да поново посетим тај град. Увек сам био срдачно дочекан и сваки боравак у Београду остао ми је у лепом сећању. Наравно, одлично се сећам премијере балета «Ана Карењина». После премијере спријатељио сам се са диригентом Душаном Миладиновићем. Нажалост, он више није међу нама. Последњих година живота радио је у Аустрији, у Грацу. Био је изузетан уметник и диван човек. Такође памтим кореографа Парлића. Жао ми је што нисам имао прилике да видим његову кореографију моје «Кармен» свите. Композитор Воки Костић ми је био велики пријатељ. Нажалост, ни Вокија више нема. Памтим и Вишњу Ђорђевић, дивну и талентовану балерину која је играла Ану Карењину. Током једног од каснијих боравака у Београду поново сам срео Вишњу, али више није играла, већ је била у пензији. Дакле, за Београд ме везују лепа сећања. Навешћу као куриозитет да су премијеру «Ане Карењине» у Бољшом театру пратиле бројне тешкоће и забране. Премијери су претходила мишљења бројних комисија. Чак је и министар културе морао да да одобрење, као и одговарајући партијски органи. Многи су сматрали да је кореографија сувише еротична... Интересантно је напоменути да је Пјер Карден радио костиме. Били су заиста дивни, али његово име није смело да буде одштампано у програму. О премијери балета «Ана Карењина писала је Маја Михајловна у својој књизи. Знам да је књига преведена на српски језик и да је имала два издања. На последњој проби пред премијеру свакога часа сам очекивао да се појави неко од совјетске власти или чланова комисије. Тргао бих се сваки пут када би неко ушао у салу. То је личило на Павловљев инстинкт. На последњој генералној проби пред београдску премијеру упитао сам Душана и кореографа Парлића: «А хоће ли доћи неко из комисије?» Зачудио сам се када се испоставило да нема никакве комисије. Рекли су: «Ми смо комисија» и објаснили ми да је то демократија...слобода у уметности... Балет је био одлично постављен и био је веома популаран не само овде, у Србији, већ и на Западу. Тема је свима добро позната. Балет «Ана Карењина» је већ дуго на сцени, али сматрам да га публика и данас радо гледа. Сада се изводи у кореографији Алексеја Ратманског. Диригент је Гергијев. Постоје аудио и видео снимци. Међутим, са особитом нежношћу се сећам управо београдске премијере. Имена свих колега са којима сам сарађивао у Београду остала су у мом срцу записана златним словима.
Последњи пут сте боравили у Београду на концерту у Коларчевој задужбини којом је обележавана Ваша седамдесетогодишњица живота. Изведено је неколико Ваших различитих композиција и незаобилазна «Кармен Свита». Када упоредите Ваш први боравак у Београду 1971. и последњи 2007. године да ли сте приметили неке сличности или разлике, посебно у реакцији присутних гледалаца и слушалаца, односно публике? Да, последњи пут сам у Београду био на концерту у Коларцу поводом мог 75 рођендана. Извођена је моја свита «Кармен». Оркестар је био одличан, а сала је веома акустична. Сећам се да је публика била одушевљена програмом. Најискреније вам кажем да оба ова боравка у Београду памтим са изузетном нежношћу и топлином. Било је заиста дивно.
Живели сте у дугогодишњем срећном браку са примабалерином Мајом Плесецком, какав је био живот два велика уметника остварених у својој уметности, колико је приватан однос утицао на Ваше уметничко стваралаштво? Маја и ја смо били у браку 57 година. Ако узмемо у обзир и забављање пре брака, били смо заједно 59 година. Маја је била велика и изузетна жена. Била је врхунска уметница, балерина и кореограф, али пре свега, била је дивна особа. Једном речју, комплетна личност. Веома сам срећан што сам толико година проживео са њом. Одлично смо сарађивали и на уметничком плану. Разуме се да је Маја утицала на мене током 57 година заједничког живота, у свим аспектима. Често ми је указивала на шта да обратим пажњу у свом уметничком раду. Сећам се да се након првог слушања Маји није допао крај мог концерта за виолину. Сматрала је да је сувише тих. Касније сам унео извесне измене и концерт је био веома добар. Максимов је сјајно дириговао. Свирали су га и Јансенс и Ростропович. Дакле, послушао сам Мају и дописао последње тактове концерта. Кад год смо га слушали заједно, увек бих јој рекао: «Ових последњих петнаест тактова су твоји». Надам се да сам и ја имао утицаја на њу и да је тај утицај био позитиван. Жао ми је што она не може да одговори на то питање. У сваком случају, њен утицај на мене је био изузетно велики. Драго ми је што се на тргу у Москви који носи њено име налази дивна, висока статуа. Мермерно постоље високо је 4 метра, а бронзана статуа 5 метара. Жао ми је што 2. маја, на дан њене смрти, због болести ове године нисам могао да будем тамо. Крај споменика је увек много цвећа, људи је се сећају и радо долазе да јој одају почаст. Драго ми је што је Маја ушла у легенду. Такође, сам веома срећан што је статуа постављена на тргу који носи њено име и налази се на двестотинак метара од Бољшог театра у коме је Маја провела толико година. Недалеко од тог трга налазио се стан у коме смо провели првих неколико месеци заједничког живота. Драго ми је што ће она вечно живети у мермеру и бронзи.
Господине Шчедрин Ваше опере су углавном настајале на основу чувених књижевних предложака, а теме Ваших балета су углавном љубавне, па ево и опере «Не само љубав» коју ћемо имати прилике да гледамо у Београду, колико Вас је љубав инспирисала у компоновању? Најпре желим да нагласим да је та опера посвећена Маји. То је било давне 1961. године. Мада се опера зове «Не само љубав», њена основна тема је љубав, као и у причи која је основа за либрето. Опера је више пута постављана, недавно и у Маријинском театру. Драго ми је што је опера имала толико успеха у Петербургу, у најлепшем граду на свету. То је био прави тријумф, опера је добила бројне награде. Редитељ опере је био Јуриј Александров. Касније је извођена и у Маријинском театру. Премијери је присуствовао и Александров. Већ сам рекао да је основна тема опере љубав, и уопште, међусобна привлачност двоје људи, фатална привлачност. Када сам био сасвим млад, у послератној Русији наилазио сам на села у којима уопште није било мушког становништва. То је било посебно изражено у Белорусији. Када сам са рођаком отишао у његово родно село у Белорусији, запрепастио сам се јер у њему уопште није било мушкараца. Једни су се прикључили партизанима, а други снагама које су се бориле против њих. Међусобно су се убијали. Тако је уништена читава генерација. Узгред, Југословени су били сјајни партизани. Дакле, тема приче је следећа: жена која више није у првој младости (као код Балзака) читав живот је посветила вођењу колхоза и бризи о усевима, временским приликама, агрономима... Међутим, њен живот одједном добија неочекиван обрт. Заљубљује се у младог човека који је из града дошао код своје веренице. Ту почиње драмска колизија. Са њене стране, то је заиста љубав. Друга ствар је што он њу не воли, не схвата шта се са њом догађа, не схвата њена осећања. Не треба занемарити ни патњу веренице, али у првом плану су осећања главне јунакиње за која је била уверена да их никада неће искусити. Та снажна осећања одједном избијају на површину. 1961. године у опери су наступали тадашњи врхунски уметници. Главну улогу добила је Ирина Архипова, један од најбољих мецосопрана друге половине двадесетог века. Дириговао је велики Јевгениј Светланов чије име данас носи филхармонија и један оркестар. Сценографију је радио изузетан сликар Александар Тишљер. То је била једина његова сценографија у Бољшом театру. Тишљерове слике се данас у Америци продају за неколико милиона долара. Међутим, опера је доживела велики неуспех, дебакл. Скинута је са репертоара. Касније је извођена четири пута, два пута као матине, и два пута у јутарњим терминима, како би се надокнадили трошкови. Велики диригент Светланов ми је рекао: «Само једном у животу су ме извиждали и то је било управо на премијери твоје опере у Бољшом театру». Дакле, опера је скинута са репертоара. Извођена је повремено. Рецимо, поводом отварања Московског камерног позоришта. Та камерна варијанта опере била је њена својеврсна ренесанса. Чинило ми се да се све променило, да су људи сада сасвим другачији и да опера више никоме није интересантна. Маја је често говорила да живимо у једном сасвим другачијем, туђем времену. Све ово говорим да бих дочарао колико је опера била неприхваћена, одбачена. Једно време је чак била и забрањена. Зато ми је веома драго што ће поново бити изведена. У Бољшом театру су радили многи велики уметници, али бих посебно поменуо Валерија Гергијева са којим сам често сарађивао. Дакле, могу да кажем да сам као композитор имао изузетну срећу да сарађујем са многим врхунским диригентима. У каријери ми је много помогао и Ростропович који ми је био близак пријатељ. Све моје композиције за виолончело написане су управо за њега. Са Светлановим сам радио на опери «Мртве душе». Најпре смо имали премијеру у Бољшом театру, а касније и у Маријинском. Сарађивао сам и са Генадијем Рождественским и са многим другим уметницима чија су имена ушла у историју не само руске, већ и светске класичне музике. Посебно бих нагласио да је сарадња са Гергијевим за мене велика част и срећа. Током читаве каријере заиста сам имао дивне сараднике.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
