У потрази за врхунском уметношћу
На крају сезоне 2016/2017. публика је имала прилике да види и чује две оперскепредставе у извођењу театра из Санкт Петербурга. То су „Не само љубав“ Родиона Шчедрина и „Веридба у манастиру“ Сергеја Прокофјева. О овом гостовању разговарали смо са Едуардом Илеом, саветником Опере и театра Мадленианум и организатором гостовања у земљи и иностранству.
Колико је трајала организација овог гостовања? На овом гостовању смо радили већ десетак година. Тада смо сазнали за Јурија Исаковича Александрова и његов Театар. Све се десило некако случајно. Госпођа Цептер је у Милану, у миланском театру „Скала“, гледала једну оперу. То је била опера „Черевички“ Петра Иљича Чајковског у режији Јурија Александрова и сценографији и костимографији Вјаћеслава Окуњева. Била је одушевљена и причала нам је о тој представи. Тада сам ја први пут чуо за Јурија Александрова. С обзиром да сам у Санкт Петербургу боравио веома често, што службено, што приватно, заинтересовао сам се за овог уметника и од Игора Вовка, директора хора „Глинка“, који је био мој пријатељ, али на жалост више није жив, сазнао за једну веома интересантну представу коју је Александров радио, а то је опера „Травијата“. Одмах сам отишао да је слушам и био сам одушевљен, иако она ни на који начин није била класично постављена. И како је познато, ми смо Александрова позвали да ту „Травијату“ постави и у Маделниануму. Још нешто је веома интересантно за Театар Јурија Александрова. Почевши да ради, он је имао срећу да као веома талентован, као човек који је завршио два факултета – режију и клавир, добије могућност да режира у Маријинском тетару. И после неколико веома успелих режија њему је град поверио да формира Камерну оперу, која до тада није постојала у Санкт Петербургу, и да на нов, савремен начин, приступи класичном репертоару, и светском и руском. Други човек који је у исто време био веома талентован и који је добио средства да формира сопствени балет био је данас чувени Борис Ејхман. Веома је интересантно да су људи задужени за културу у Санкт Петербургу имали поверење у ове две личности, које су се претходно истакле у Маријинском театру, да им дају средства и простор, данас имају и своје зграде, и да им одобре да све сами режирају.
Опера „Травијата“ Александрова привукла је велику пажњу публике у Београду? Да, Јуриј је код нас поставио представу која је, када смо прослављали десет година Мадленианума, проглашена најбољом представом.
Специфичност те представе је управо у режији. Она је у потпуности стављена у ново време. Веома је интересантан тај пут постављања ове опере. Јуриј је инсистирао да се направи аудиција и да се позову певачи који су заинтересовани да учествују у његовој продукцији, а који на репертоару већ имају ову улогу, односно знају улогу. Интересантан је био његов избор. На аудицији су се појавиле многе наше познате певачице, које су гласовно чак биле много боље од оних које је он изабрао. Александров је одабрао једну дебитанткињу Олгу Малевић Ђорђевић, која до тада ни једном није певала ни у једној опери. Зашто је она одабрана? Режисер је тражио личност која нема само добар глас, већ му је требала млада, савремена девојка која ће се појавити у краткој сукњи, која ће на сваки начин испунити захтеве које је он режијски осмислио. Сама режија је изазвала полемику између старије и млађе генерације публике. Неки су били одушевљени, а неки нису могли да прихвате да се Виолета појави у краткој сукњи, да је улога Виолете формирана као уличне продавачице љубави.
Како бисте описали његову режију? То је жива режија, јако темпераментна, динамична, у којој се ни тренутка не стаје. То је темпо који тешко издржавају уметници. Они су се жалили на Јурија који их је терао да раде по пет-шест сати дневно, што ми немамо обичај. Посебно је негодовао оркестар. Он је, као и певачи, био на сцени, што је неуобичајено. Наравно, изведена је комплетна Вердијева музика, али је све на неки начин било измењено.
Како је реаговала критика? Морам рећи да од двадесетак критика ни једна није била негативна. Сви критичари су одушевљено поздравили режијски приступ Александрова. Кроз три године позвали смо га да код нас постави „Пајаце“.
Колико је представа „Травијата“ довела нову публику у Мадленианум? Могу да кажем да смо се ту на истом задатку нашли и опера из Санкт Петербурга Јурија Александрова и Мадленианум. Ми смо већ двадесет година чланови европске асоцијације „Ресео“ која ради на придобијању младе публике. И Александров, својим режијама и својим односом према класици и светској и руској, има задатак да на савремен начин придобије нову публику. И он успева у томе. Такође, веома је значајно што они негују своје ствралаштво. Знам да хор „Глинка“ има обавезу да сваке године изведе дело једног сасвим новог домаћег композотора. То, на жалост није случај код нас. Тако и Јуриј има задатак да класику прикаже на савремен начин.
Шта је био повод за поновно постављање Шчедринове опере? Непосредни повод за постављање Шчедринове опере, композитора који је данас још жив и један од великана не само руске већ и светске музике, било је обележавање његовог осамдесетог рођендана. Шездесетих година 20. века Шчедрин је написао своју прву оперу „Не само љубав“, и ово дело посветио је својој љубави и својој супрузи Маји Плисецкој којаје била намењена извођењу у Бољшом театру. Шчедрин није био много задовољан што ће бити изведено у овом театру, иако је узео тему која је била социјалистичка, тему из доба СССР-а, живот у једном колхозу. Шчедрин ову причу није хтео да прикаже класично, хладно, уобичајено, него модерно и савремено и да покаже обичног човека и обичан живот у том колхозу, укључујући и љубав која, нормално, увек постоји. Године 1961. је била премијера у Бољшом театру. Иако је Бољшој волео те масовке, премијера је прошла са доста негативних оцена. Зато је брзо била скинута са репертоара и дуго није извођена. Онда се појавио Јуриј Александров који је замолио Шчедрина да му да право да оперу изведе, што је композитор одмах прихватио, знајући какве је режије до тада Александров урадио. Новој премијери присуствовали су и Шчедрин и Маја. Тада је дошло до једне сцене која је била веома интересантна. У паузи је композитору пришла једна дама у црвеном и врло одлучно га је напала реагујући како је приказаоначи живота у колхозу, јер јеи сама била члан колхоза. Рекла је и да одлази са представе. Међутим, Шчедрин је на неки начин чак био и задовољан. Онда је испричао да је слично тако 1961. године у Бољшом театру реаговала сва публика. Зашто је то тако било? Тек када је касније радио неку филмску музику са Константином Симоновим, овај му је рекао да је публика тако реаговала због секса! Тада је секс био забрањен и у колхозу, а посебно је било забрањено да се на јавном месту приказује. Без обзира на то, опера „Не само љубав“ је тек у режији Јурија Александрова доживела прави успех, јер је он пронашао праву меру у приказивању искрене љубави. Наравно, морало је да дође и време у коме је и сама публика била спреман да на сцени види стварне људе, стварни живот, а тиме и љубав, која постоји свуда, па је постојала и у колхозима.
Колико опера „Не само љубав“ живи свој оперски живот у Русији? После премијере 1961. године она је извођена, али не у престижним театрима. Тек од Јуријеве поставке она живи свој прави живот, јер је он направио једну врсту мјузикла, истакавши музику у први план. Наравно, приказавши и оно што је универзално, а то је љубав међу људима, на један темпераментан и озбиљан начин.
Чија је била идеја да се театар из Санкт Петербурга представи са ове две опере? Преговарајући са Јуријем Александровим ми смо изричито рекли да желимо да чујемо два наслова руског класичног репертоара. На његов предлог дошли смо до опере „Не само љубав“ Шчедрина и „Веридба у манастиру“ Прокофјева. Музика Прокофјева је такође имала свој интересантан живот. То је комична опера, са пуно догађаја и комичних сцена. Четрдесете године, пред Други светски рат, Прокофјев пише ово дело и то на основу либрета који је написан и изведен 1775. године, на основу драме Ричарда Шеридона, која се звала „Пратиља“. Ради се о сиротој спремачици која сања о томе да ухвати неког богатог човека, како би се удала и преселила из своје сиротиње у неки дворац. После бројних комичних ситуација, све се добро завршава. Прокофјев дело пише за премијеру која је требала да буде 1943. године у Бољшом театру. Међутим, због рата опера није изведена, али је на сцену постављена већ 1946. године. Међутим, премијера није била у Бољшом театру, већ у Маријинском театру, који се у време СССР-а звао „Кировски театар“, а данас поново носи старо име. Опера је доживела успех, а затим кренула на турнеју по Европи, а у Бољшом тетару изводи се тек 1982. године. Дириговао је чувени Генадиј Рождественски, а Похровски је радио режију. Јуриј Александров је радњу опере пренео у садашње време. Представа почиње тиме што се на једној акaдемији припрема та опера и она се из реалности пребацује у оно време, јер се иначе оригинална опера дешава у Шпанији и личности носе шпанска имена. Александров је, дакле, повезао садашњост и прошлост, и направио једну оперу која је врло интересантна.
У сезони 2011/2012. у Санкт Петербургу представа је награђена наградом „Златни рефлектор“, најважнијом театарском наградом Петрограда, као најбоље извођење у оперској кући. То свакако нешто говори. Да. По мом мишљењу, код њих су две веома добре ствари остале из доба СССР. И даље постоји врло оштра конкуренција. Они се са посебним пијететом односе према својој традицији, према својој прошлости. Имају оштре критеријуме у проценама и оценама уметника. Они и даље добијају звање „Заслужног уметника Русије“ или „Народног уметника Русије“. Они и даље додељују награде са врло ауторитативним жиријима и кад неко добије то звање, онда га је заиста и заслужио. Споменуо сам Вјаћеслава Окуњева. Он је тек недавно добио звање „Народног уметника Русије“. Они се поносе тиме. То пишу у својим биографијама и то се помиње приликом њихових наступа. Окуњев је један изузетно талентован човек, који је годинама требало да ради у Маријинском театру са Јуријем Александровим, са Борисом Ејфманом и другима да би добио ово звање.
Јуриј Александров је режирао у многим светским театрима. Јесте. Режирао је у театру „Скала“ у Милану, у Метрополитену, Арени у Верони и многим другим позориштима. Он је човек великог знања и талента. Годишње постави једну или две представе у свом театру, а неколико у свету.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
