Нови свет Антоњина Дворжака
Крајем 19. века Метрополитен опера је већ била чувена оперска кућа, са ауторитетом који је био њен понос исто онако као што је италијанска опера била понос тога доба за Европу. Међутим, просечни американац не може да се поноси својим знањем страних језика. Он говори немачки или француски са лошим акцентом, а никако италијански. Он воли музику италијанске опере, али текст му је потпуно неразумљив. Нека госпођа Турбер, образована, а уз то веома богата американка, желела је да слуша опере на свом језику. Основала је властиту оперску кућу, међутим и уз много труда није могла да се супротстави великој конкуренцији Метрополитена. У њему су гостовали највећи европски диригенти и певачи, а осим тога, за потребе Њујорка тога доба била је довољна једна оперска кућа. Решена да ипак нешто учини за музички живот овог града основала је „Симфонијско друштво“ које је доживело исту судбину не могавши да се супротстави конкуренцији старе, веома угледне Њујоршке филхармоније. Тек је њен последњи покушај уродио плодом. Основала је Музичку академију за сиромашне студенте и успела чак да јој Конгрес одобри посебном одлуком назив „Народни конзерваторијум“. Недостајало јој је још само једно велико име које ће стајати на месту директора. Немац Брамс није се бавио педагогијом, француз Сен Санс живео је тада као пустињак у Алжиру и смешно га је било позивати. Норвежанин Григ патио је од болести на плућима, Рус Чајковски је одлучно одбио чек и другу турнеју по Америци. Преостао је једино Чех, Антоњин Дворжак. Говорило се да он са својом многочланом породицом не живи баш у сјајним условима, те се госпођа Турбек, са свога путовања по Европи, одважи да му из Париза пошаље телеграм. Свет је у то време у Антоњину Дворжаку гледао робустну сељачку природу. Ханс Билов га је назвао генијалним мајстором за крпљење лонаца, међутим он се сопственим снагама развио, прешавши пут од скромног оркестарског музичара до композитора. Одушевљен Вагнером, хтео је да удари камен темељац чешкој опери, међутим, овде га је претекао Сметана својом „Проданом невестом“. После тога открио је своју љубав према програмској музици. Његова посета Брамсу, да би му показао своје прве радове, открила је једно ново пријатељство и дала му нов подстрек за рад. Брамс је био одушевљен Дворжаком. Препоручујући га свом издавачу Симроку, писао је: „Тај младић има сам више идеја него сви ми заједно. Од онога што он одбаци свако други би могао да напише главне теме“. По Брамсовом савету спалио је много својих првих композиционих покушаја, а затим се неочекиваном брзином развио у симфоничара код кога се мисли рађају спонтано, обично и на начин који је једино могућ, као и у природи што дрво најпре рађа лист, а затим цвет, да би донело плод. Шта би више? Симрок се побринуо да његово име постане преко ноћи познато. Његове „Словенске игре“ иако издате у великом тиражу, распродате су за осам недеља, а Јоаким, краљ виолиниста, већ је себи резервисао право да први изведе његово следеће дело, ма какво оно било. Један једини пут Дворжак је дошао у сукоб са издавачем. Тражио је да му име буде одштампано у целини „Антоњин“, а не „Антон“, због чега му се и Брамс ругао, пишући од тада његово презиме са свим акцентима и додацима који у оригиналу, у чешком језику, стоје. Међутим, Дворжак је овај захтев себи могао дозволити. Сам је потицао из народа чијем богатству је дуговао своје идеје и своје теме. Више од свега воле је чешке пределе, лугове, шуме и гајеве. То је било једино место у свету у коме је он могао да живи. У то време, изненада, стигла је и понуда од госпође Турбер. Није га развеселила, али је осећао да је мора прихватити. Брамс га је одвраћао од тога говорећи да ће у тој музичкој пустињи закржљати, а да ће можда подлећи и доларској грозници. Но, и поред тога, Дврожак је пристао. Потписао је уговор на две године и кренуо на пут. Њујоршка штампа одушевљено га је поздравила. По фотографијама и гласинама које су о њему кружиле очекивали су примитивног ловека, готово дивљака, али их је његова скромност и уз то изврсно познавање енглеског језика одушевило. Госпођа Турбек се побринула за рекламу.Расписала је конкурс за најбољу америчку оперу. Радове ће оценити директор – Антоњин Дворжак. Међутим, оно што је Двжака одушевило било је уверење да Нови свет у музичком погледу не само да није никаква пустиња, већ је права ризница неоткривених мелодија, ритуалних сонгова и ритмова црвенокожаца. Његови студенти, међу којима је било Афроамериканаца и Индијанаца, певали су му оригиналне мелодије које су у доба ропства певање на плантажама. веома му је чудно било што се образована Америка не поноси овим благом које не само да је равно, него наткриљује песме многих других, у музичком погледу чувених нација. Понесен овом музиком Дворжак је писао своју последњу симфонију. Овим делом испунио је праву жељу госпође Турбек, која је толики новац дала да би га придобила и остварила жељу да створи америчку симфонијску музику. У своју девету симфонију Дворжак је унео мелодије које до тада нису биле познате концертном слушаоцу. Надахнут спиритуалима и песмама Индијанаца писао је музику „Из новог света“ дајући мајсторски овом народном благу облик високе уметности. Децембар 1893. године био је свечан у северно-америчкој културној историји. Један Чех дошао је да укаже на нове могућности америчке музике. Хладни Јенкији били су толико одушевљени да су се на првом извођењу понашали као егзалтирани Италијани. Увертиру за „Сан летње ноћи“ Феликса Менделсона, на почетку програма, нико није ни слушао. Са нестрпљењем сви су очекивали Симфонију, углавном захваљујући програму у коме је писало да је Дворжак у мелодијама Афроамериканаца и Индијанаца открио праву ризницу америчког богатства. Дворжаку је заиста успело да у Скерцу уједини индијанске игре са духом и ритмом валцера, док „Ларго“ слика погреб црног јунака. Сутрадан су све новине писале: „Ако у тој музици заиста живи дух урођеника, онда је будућност музике, музика црвеног и црног човека“. Но, и упркос свом називу, у овом делу наилазимо и на неку мелодију неуобичајеног карактера и ритма, али атмосфера дела, баш као и стил, откривају на правог Дворжака, једног од сјајних ученика Шубертове и Вагнерове школе, који је у својој уметности знао да обједини два толико различита стила, ударивши им печат сопствене личности. Не замеримо му што није могао, као Дебиси и Мијо, да открије све могућности које се крију у богатим трезорима музике Афроамериканаца, јер очигледно време још није било сазрело за то. Најважније од свега је чињеница да нам ова Симфонија дарује читаву реку необичне и незаборавне музике.
