Пет питања са поводом
Недавно, 30. маја у Сарајеву у Народном позоришту била је премијера плесног комада „Алиса у земљи чуда” кореографа и редитеља Александра Илића. Представу су гледаоци (преpуно гледалиште) бурно поздравили с великим одобравањем иако је замишљена и остварена на сасвим нов, несвакидашњи начин на који се иначе традиционално не остварују приче бајки.
Како и зашто сте се одлучили да култно дело Луиса Керола обојите савременом плесном палетом, истичући његову авангардну поруку малограђанском друштву истовремено подвргавајући га добронамерном карикирању? Предлажући Народном позоришту у Сарајеву за целовечерњу представу балет који бих остварио савременим плесним изразом на основу идеје коју пружа класичан роман за децу Алиса у земљи чуда енглеског писца Луис Керола, имао сам пре свега у виду велики играчки потенцијал Сарајевског балета а потом чињеницу да тема романа даје неограничене могућности савременом, дакле блиском начину плесног изражавања. Не пресликавајући роман већ следећи његов апстрактни хумор, фантастичност и померену визуру стварности што га чини претечом и веома блиским каснијем надреалистичком покрету у уметности, покушао сам да остварим представу за децу и одрасле и уверим их да поверују Алисином луцкастом шарму и чарима необузданог маштања и илизији свима потребној, да су чуда ипак могућа.
Знајући Луис Керола, као логичара и математичара намеће се питање, на који начин сте пришли решавању његове једначине с безброј непознатих? Привукло ме је и то што штиво има апстрактну математичку логику (Луис Керол, право име Charles Lutwidge Dodgson, енглески филозоф и математичар) по којој 2+2 нису увек и непобитно 4 и даје замах кореографској интуицији да у сагласју с играчима створи ново дело на већ познату тему.Такође сам покушао да ризницу мудрости коју својим загонеткама скрива зачудна авантура главне јунакиње романа Алисе, наговестим игром и гледаоце упутим на размишљање. Тачније речено у овој играрији за децу и одрасле сви ликови су важни као што су важни сви каменчићи калеидоскопа, баш тај и баш сад, да би слика била потпуна.
Ваш сада већ сасвим опредељен и заокружен начин концептуалног кореографског размишљања наишао је на рудник разноврсног блага у штиву романа које сте као вешт архитекта сложили у мисаони лавиринт? У жанровском смислу престава би била најближа концептуалном правцу уметности и представља спој маште и збиље, уметности игре и филозофије, етике, естетике и науке. Она је визија жеље да свет буде бољи, праведнији и радоснији...жеља скоро на граници утопије данас, у време отуђености и владавине “Златног телета”. А да то не мора бити тако поруку шаљу Луис Карол, мала мудрица Алиса и цео ауторски тим представе: покрените машту, запловите у снове, нађите себе, оправданост и радост живота, надајте се, верујте, будите храбри, жељни знања, волите себе и друге...то није само циљ већ је то мисија уметности. Грчки филозофи су сматрали да је суштина лепоте доброта, Достојевски да ће лепота спасти свет, мала свезналица Алиса да ће радост оплеменити живот.
Да ли је ово Ваша прва сарадња с Народним позориштем у Сарајеву; како је до њега дошло; има ли планова за даљу сарадњу? Завршићу онако како је требало да почнем: ово је моја друга сарадња с Народним позориштем из Сарајева. Пре годину дана имао сам задовољство да будем коаутор уз оперског редитеља Александра Николића у новом виђењу опере Волфганга Амадеса Моцарта „Дон Ђовани“; неколико година раније као Мишко у представи „Ко то тамо пева“ Сташе Зуровца и Вокија Костића заиграо сам на овој истој сцени. Захваљујем директорки балета што ми је указала част и поверење позивајући ме на сарадњу, свима који су учествовали у остваривању ове представе, надајући се да ће се на обострано задовољство наставити.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
