Уметност не толерише стагнацију - из неудобности долазе најбољи резултати
Тачка нашег културног контакта биле су Новосадске музичке свечаности. Милоша Софреновића није могуће не запазити као појаву чак ни када седи у публици и слуша концертне програме (НОМУС 2016), а посебно није било могуће нити вероватно пропустити премијеру соло кореодраме “О прихватању несавршености” (Посвећење Стравинског) коју је и кореографским и плесачким аутографом суверено угравирао у програм НОМУСа 2017, као фестивалску продукцију и светску премијеру! Пагански експресионизам Ставинског овенчан у контраверзном балету чијом је музиком Стравински, а кореографијом Нижински покосио париску публику почетком 20. века изазивајући јавне и бучне револте стручне и мање стручне јавности, до данас је анализиран и претрешен са свих страна. Тим пре је озбиљан и врло ризичан изазов култни балет узимати за тему новог читања. Носећи целокупну кореодраму својим (једним!) телом гипким као од гуме, а јасним и стаменим на сваку музичку фразу, тачан као смрт на наглашеној тактовој доби, наслојавајући га теретима у облику делова гардеробе. Убедио ме је да и на музику руралног паганизма подједнако као раног барока, покрет може бити тако речит да га и лаик у његовој убедљивости све разуме. О балетској уметности не знам довољно и не бих себи дала слободу да о томе много и гласно говорим. Зато је Милош Софреновић својом кореографијом и плесом рекао све. И зато сам питала Милоша...
Коју инструменталну интерпретацију «Посвећења» сте одабрали - неки стари, раритетни, или снимак новијег датума? Да ли је у том избору било двоумљења између више верзија? Претпостављам да би то могло веома да утиче на темпо кореографске интерпретације… За потребе инсценације моје соло кореодраме «О прихватању несавршености» (Посвећење Стравинског) у продукцији НОМУС Фестивала 2017, одлучио сам се без и мало дилеме за студијску верзију «Посвећења пролећа» Игора Стравинског из 1992. године у извођењу Атланта Сyмпхонy Орцхестра и под диригентском палицом Yоел Леви-а. Пошто је Стравински лично неколико пута током своје каријере преправљао саму партитуру «Посвећења», у наведеном извођењу је употребљена оригинална верзија, она која је коришћена тог култног 29. маја 1913. године у Паризу на истоименој светској балетској премијери у кореографији Вацлава Нижинског. Исте године је Париз доживео и концертну премијеру овог дела и она је парадоксално прошла са овацијама, што није био случај неколико недеља раније са премијером балета. Све су то за мене фасцинантни подаци из историје музике, посебно с почетка 20. века. Ипак, по мом мишљењу, постоји још неколико добрих инструменталних изведби. Једна од њих је и чувена интерпретација Оркестра из Кливленда под диригентском палицом Пјера Булеза. Баш то конкретно извођење је изабрала Пина Баус за своју култну кореографију «Посвећења пролећа» из 1975. године. Веома ми је драга и изведба Леонарда Бернстајна и Лондонског симфонијског оркестра (емитована на програму BBC1, 22. јануара 1967). А чак постоји тонски забележена и верзија коју диригује сам Игор Стравински Симфонијским оркестром из Париза, из 1929. Свака од тих изведби има свој специфични «колорит» који управо даје сам диригент, тако да иако је музика иста, по атмосфери сва ова извођења су другачија и посебна. Примарни критеријум којим сам се руководио је да, када као кореограф радите покрет на ову конкретну партитуру, она једноставно не сме бити преспора или неуједначена у темпима ставова (јер су неки диригенти посебно волели подвуку баш тај контраст). Верзија за коју сам се лично одлучио је врло уједначена пре свега по темпу, а и у тоналној доминацији одређених инструмената. Наравно, ми овде причамо о нијансама, али управо те нијансе итекако утичу на сваког од посматрача сценског дела, посебно на нивоу подсвести, па и дела које сам у овом конкретном случају ја понудио публици у оквиру премијере на НОМУС Фестивалу. Кореографско стваралаштво има своје законитости, као што их има и композиторско. За мене је веома важно да музика коју користим јесте у синергији са покретом, а не превише индивидуалан ентитет, јер у том случају се никада неће «стопити» на прави начин са покретом. Веома заступам вагнеријански принцип «гesamtkunstwerk» - сви елементи једног уметничког дела морају имати подједнаки допринос укупном утиску.
Читања Стравинског у протеклих сто година доживела су најразличитије верзије у сваком смислу - и чисто инструменталном, и кореографском, плесачком, костимографском, сценографском... Сходно томе, велики је изазов и храброст, можда још већи ризик, још једном покушати да се тој партитури и драми да нова, оригинална, аутентична верзија. Посматрајући Ваше покрете, покушала сам да докучим које музичке поруке Стравинског сте желели да посебно нагласите - најпре ми се чинило да су то снажни, енергични, исцрпљујући садржају поверени корпусу удараљки, а онда сам при новом гледању уочила посебан кореографски третман фраза поверених дувачима... Да ли се кореограф уопште бави традиционалном музичком анализом партитуре или га, ипак и пре свега, кроз кореографски процес стварања балета, води драмска радња? Које су ту биле Ваше поруке, мотиви, пориви? Припадам “old school” кореографској традицији и њихове ставове веома заступам били они данас популарни или не. У једном сјајном интервјуу моја менторка и велика немачка кореографкиња Сусанне Линке, посебно позната по својим соло кореодрамама које такође сама изводи, рекла је: «Не може свако бити кореограф». Тиме је подвукла веома важну демаркациону линију. Професија кореографа не укључује само познавање вокабулара физичке артиклацује тела. Она захтева и познавање и, пре свега разумевање, музичке структуре са којом радите, јер то се у финалном резултату види. Погледајте било који соло комад Сусан Линке и разумећете о чему говорим (при томе она равноправно ради и са афричким буњевима, и са музиком Ерика Сатија). Тако да сам се ја пре кореографисања своје најновије соло кореодраме, шест месеци само бавио самом музичком партитуром и причом/синопсисом који контекстуализује сваки од ставова. Музика је управо толико узвишена грана уметности јер комуницира на мêта нивоу тоналне асоцијативности у аудитивном апарату публике. Врло сам демократски приступио наглашавању инструмената и мог односа према њима... Није било фаворизовања нити удараљки, нити дувачких инструмената - то вам аудитивни калеидоскоп «Посвећења пролећа» и не допушта, јер су промене толико учестале и то ми се и свиђа. Највише ме је инспирисала прича 13. става «Sacrificial Danse» у коме се одабрана девица из племена (само)жртвује плесом до смрти и тиме осигурава опстанак остатка племена и гаранцију доласка новог Пролећа. Дубоко верујем да су у паганска времена такви ритуали заиста постојали, јер је човек из недостатка познавања света и природе око себе, а и природе у себи, био толико преплашен да је размишљао и дејствовао врло екстремно кроз приношење жртава и извођенње разних обреда. А онда су се десили векови развитка цивилизације и ето нас у 21. веку у коме смо - иронично глобално гледано - примитивнији и крволочнији као људи, по мени више него у примитивној заједници. Управо због те спознаје, занимало ме је шта би се догодило када би обрнули древну причу на којој је “Посвећење пролећа” базирано и испричали исту причу уназад, од ккраја према почетку. Тако се и мој комад одвија хронолошки од 13. до 1. става, а концептуално како одмиче комад тако се ја на сцени драматуршки гледано све више и више удаљавам од «неизбежности» да једино путем жртве и жртвовања можемо да дођемо на следећи ниво постојања. Ја се са тим не слажем, јер свет баш тако данас функционише, а не би требало. Терористички напади су екстремни и, нажалост, свакодневни доказ тога. Мислим и да немамо ништа од тога да падамо у очај што су времена тешка, пре свега морално тешка, већ да је баш то повод да понудимо неко конструктивније решење, начин гледања и промишљања. Тиме сам се у својој суштини руководио при одабиру рада баш на овом делу Игора Стравинског. И био је изазов да после скоро 20 година активне каријере као кореограф, не само као плесач, поставим пред себе такав један задатак као што су Стравински и његово «Посвећење пролећа», које у себи садржи толико ритмичких промена и нијанси да је заиста мач са две оштрице када као кореограф ступите у дијалог с партитуром. Али, ја обожавам изазове, јер само путем изазова растемо и даље се развијамо, а уметност не толерише стагнацију! А сада када је премијера изашла имам осећај сатисфакције да сам успео да се изборим са, можда за мене највећим до сада, кореографским изазовом у категорији мојих соло кореодрама.
(Комплетан текст у штампаној верзији ревије)
